Latest Entries »


Kad smo imali mnogo
nismo znali šta sa tim da radimo,
sad kad nemamo ništa
i nemamo šta da izgubimo mi se plašimo.
Uljuljkani u svoje laži
odlučili smo da je kasno
pogledati se u oči jasno
i priznati časno svoje poraze
u ime onih što za nama dolaze.

***
‘Šta vi očekujete od nas?
Da se ne delimo, ne pičkaramo, ne budemo jadni, željni pažnje, ne trudimo se iz petnih žila da oživimo one tinejdžere koji smo bili kad su nas ubili. Raznim ratovima koje nismo hteli, inflacijama koje su od srednje klase napravile sirotinju a od pokvarenih bezsavestnika prekonoćnu buržuoaziju, bez manira, bez umerenosti. Ubili su nas kad su nam oteli svaki jebeni san koji je delovao tako racionalno pa odjednom potpuno nemogućan. 
Šta od nas da očekujete?
Mi smo, bre, učili napamet „Gorski vijenac“ jer smo morali a Petrarku jer smo hteli. Ispraćali smo najhrabrije međi nama u beli svet, mahali za avionima i vraćali se da punimo krug dvojke živim mesom na raznim demonstracijama. Mi, „plišani“, verujući, razbucani, zbunjeni, histerični. Gledali smo kako neprimetni klinci iz kraja postaju face sa utokama i “opasni“ momci sa gomilom isto tako naoružanih klinaca iza leđa, kako preuzimaju centralna mesta u gradu dok se „Oči boje meda“ brzinom svetlosti zamenjuju „Očima boje duge“. Najbolji među nama tražili su dobrovoljno utočište u raznoj sintetici. Tablete, gandža, kokain, hors…Besmisao se lečila sigurnom atrofijom mozga, jebo ti sve one progutane knjige, i Hemingveje i Ničee, besomučno spremanje ispita bez pomoći interneta, bežanje na krovove, tavane, garaže, podrume, gde se formiraju bendovi, umetnički dekadentni kuloari i čajem od nane leči smrtno ranjena pop-kultura.Od nas koje je polusvet potopio poput cunamija, od nas, koji nismo skapirali da će zaista „poeziju svi pisati“ dok sloboda ne ume da peva o nama, mi, bedni sužnji uverenja da će arhetipski Mesija svakog časa da se spusti i ognjenim mačevima poseći korov koji se okitio retkim, planinskim cvetovima. 
Od nas, šta da očekujete?
Osim grčevitog držanja za privid normalnosti dok su nam fioke pune lekova za smerenje a jezici često brži od pameti, pri čemu se neumorno upoređujemo sa drugima, takmičimo sa sopstvenom nesigurnošću, glumimo da smo se spasili. A nismo, jedemo govna!
Od nas ne možete da očekujete ništa. Mi smo podvojeni, potrojeni, postrojeni, proburazeni, potrovani. Svako ko bljune vatru nama je zmaj, iako je uglavnom samo nespretan fakir koji na vrhuncu uticaja izgori u sopstvenom plamičku. 
Od nas možete da očekujete samo da poslednjim snagama odgojimo novu generaciju koja će imati više matematičara nego pesnika, više radnika nego ratnika, više dalekovidih nego dugonogih. Više onih koji će manje isticati ko su im bili dedovi a više delati kao da pre njih nije postojao niko.
Od nas, koje su sjebali rođeni očevi možete da očekujete samo gram uložene očajne snage da ne sjebemo svoju decu.’

Advertisements

Otkad ne pišem postao sam svestan da ne radim ništa pa je počela da me grize savest. Čovek koji piše je retka vrsta umišljene hulje, on ne samo da nema izgrađenu svest o svojoj beznačajnosti i neradu, već naprotiv živi u ubeđenju da radi nešto revolucionarno. Polazim najpre od sebe, smislio sam svoju krilaticu: ne piše mi se dobro, ali šta ću kad drugačije ne umem.

Razmišljao sam kako da umirim onu savest iz prve relenice (dok sam pisao potkačio sam i nju: ne bojte se savesti, pa neće vas gristi) i došao do zaključka da je najbolje da se okružim neupotrebljivim stvarima i tako imam pred sobom opravdanje da bih rado nešto radio ali da ništa oko mene ne radi…

Odem do šupe da proberem po škartu i u hrpi koječega iskopam moj radio iz mladosti. Donesem ga, uključim – kad ono ništa – neće…

Što neće, šta mu je, mislim… A onda dođem do logičnog zaključka: pa ‘radio’ je prošlo vreme, zato više ne radi – stekao je u mešuvremenu to ‘o’ koje ga meni čini beskorisnim.

Tako u principu i sve ostalo funkcioniše – to je dijalektika prolaznosti…

I ja sam u životu štošta radio (bio radio-aktivan) što više ne mogu, sad sam postao radio amater: pričam šta sam sve radio, a-mater psujem ko mi ne veruje.

Nije baš da ništa ne radim – mislim, dakle postojim… Samo sad sam u svoje misli siguran, nemam potrebu da se njima razmećem pišući i tražim od drugih potvrdu za njihovu originalnost.

Ko ne veruje neka se zapita kako može da sumnja u reč nekoga ko piše da više ne piše…


 Vracam se kuci ujutru u pola pet iz noćnog života.
U trpezariji zatičem ćaletaa kako se sprema za pecanje, pogledamo se kratko, klimnemo glavama i obojica mislimo u sebi „ovaj nije normalan“.

***

Znam te laži još dok si vera bila…
Ne bole istine, to nas bole zablude koje prolaze.
***

U skladu sa vremenom menjaju se i običaju na svadbama: kažu da je sada kad neko pre venčanja vidi mladoženju u venčanici to loš predznak za mladu i da posle ceremonije devojke više ne jure da uhvate bidermajer već jure wi-fi…

***

Neki nose faluse samo da ‘falu-se.


(de)Generacije šezdesetih i sedamdesetih godina pro-šlog veka su svoje-vrstan fenomen. Ljudi tog uzrasta su vazda bili nesposobni za život a uspeli su i da omatore.


Sve je dobro kad se dobro svrši – onda nema mrtvih već ‘samo’ začetih.


Ponekad, kad se posvađamo, demonstrativno odem do ogledala, pogledam se i prkosno joj odbrusim (u svoje lice): bolje i nisi zaslužila!


U ovom cirkusu, moje postojanje je hod po žici – drži me za reč da se ne sunoVratim.

***?

Najčešće se zaklinju religija i laž. Dobrota i poštenje ne insistiraju na sebi i ne ubeđuju u sebe- uzdaju se u dela, ne u zakletve.


Da je čoveku dovoljno samo da bude voljen svi bismo bili srećni, međutim on ima nekontrolisanu potrebu i da voli, i tu nastaju problemi.


Nikad ne tražite oprost već šansu da se ogrešenje ispravi.
Oprost ce doći sam ako se za šansu izborite i ako je iskoristite.


Svako se češe gde ga svrbi jer tuđa ruka svrab ne češe, pa uprkos tome svi bi da se taru u paru.
ČaRobna formula današnjih veza je: brigo moja pređi na drAgoga.


Pun grad lepih žena, prosto ne znaš koju da odabereš da te odbije.
‘Oće to kad ti Bog da oči da gledaš, a ti bi kao svaki slepac usput i da opipaš.


Veru odavno nemam a danas sam prodao nadu za večeru – nadalje ću da skapavam gladan ljubavi.


Istina, mora se dalje bez obzira na sve, ali ne mora se bezobzirno na sve.


Nekako uporedo, odbacivši stidne dlačice rešili smo se i stida.


Snovi su: ili nagrada za pretrpljenu stvarnost, ili pijanstvo čiji ceh plaća stvarnost.
Kako kad, i kako ko voli


Podsećam li vas ponekad na Andrića?
Kako ne, pa upravo sam vas podsetio…


Ništa nije večno, evo prođe i letnji dan do podne.


I u ludilu prividnog materijalističkog haosa mogu se nazreti neka pravila: oni koji foliraju da imaju više nego što zaista imaju dovode u zabludu i privlače one koji foliraju da imaju manje nego što zaista imaju a hteli bi da imaju bar onoliko koliko misle da imaju ovi što foliraju da imaju više nego što zaista imaju…


U javnom prevozu je često napeto, malo-malo pa se neko otme kontroli.


Najpre sam bio muško zarobljeno u telu žene, a onda sam se rodio i stasavao u muškarca zavisnog od tela žene.


Pesnik prepozna svoju muzu po sisama.


Pitaće me starost:“Šta sam ono beše htela da te pitam?“, a ja ću da ćutim ko peder.


Upravo sam izigrao jedno poverenje – zgazio sam bubu koja mi je potrčala u susret.


Zabluda je to što mnogi misle da su glupi srećni (zato neki i glume da su nesrećni da bi delovali pametno), niko nije toliko ograničen da ne može da osmisli svoju nesreću.
Oni pametniji je samo bolje iznijansiraju i nado-grade. Svako pati u okviru svojih mogućnosti.


Što je babi milo unuci se zbilo


Poslednji put kad sam se skinuo pred nekom ženskom, rekla je:“U bre, na šta ličiš!? Što se ne depiliraš da ličiš na muško?“

 ***
Ne bi dao pišljiva boba ni za žandara ni za popa, makar sve izgubio ja bih ipak damu karo.
***
Kroz život sam išao samo iskreno… I skren’o
BI$

*****


Sreća je kad se desi nešto više od očekivanog, a prestaje kad dođe u fazu uobičajenog.
Sreća ima rok trajanja i uvek traži više, zadovoljstvo uživa u trajanju postoječeg stanja koje ga je dovelo do sebe.
Da je bogatstvo sreća svi bogati bi bili srećni.
Da je ljubav zaista potrebna ljudima kao što pričaju – voleli bi, a ne smišljali razloge zašto (više) ne vole.
Bogat je onaj ko puno ima, a zadovoljan je onaj kome malo treba.
Voli samo onaj ko ne ume da objasni zašto, ko danas nađe razloge voljenja sutra će naći objašnjenje zašto više ne voli.
ITD na BI$

 

13516588_1057035334370930_31176293017279475


Jednom sam putovao autobusom kod mame u Banat, kad na stanici usred nekog kukuruzišta uđe u bus Arapin – izniče niotkuda iz rastinja kao da mu je to pustinja i smesti se na sedište do prozora, a na susedno stavi poveći ranac. 
Gledam ga začuđeno pa mi se na mah javi misao:gle, jezdi ravnicom Iranac a sa njim putuje i ranac… 
I po mom dobrom običaju zasmejem se glasno. 
A onda postanem svestan da se svi okrenuše ka meni i da me gledaju začuđeno, čak i Iranac – samo sam čekao da se srdito okrene i ranac…
Eto u kakvom svetu živimo; ljude ne čudi Arapin sred njive, ni ranac koji sedi isto kao Iranac pa ih jedva razlikuješ, ni da ima čarobnu lampu i nateže duha iz boce, ne bi ih čudio ni pokvareni leteći ćilim parkiran na zasadu šećerne repice – ne, ali čudi ih čovek koji sam ume da vidi priču i zasmeje se, a da pritom ne gleda u mobilni telefon.
BI$


Diveći se lepoti talasastog odraza svog lika u nemirnoj vodi barice, video je u budućnosti svoju sliku kako treperi na barjaku kojim se vetar poigrava dok masa u zanosu hodajući kaljugom ka ponoru oduševljeno kliče njegovo ime.
BI$

12991124_1044074039000393_5554042544588277932_n


DRUG IZ NEKADA I DUHOVI IZ BOCE

Došao je izNenada sa ispod svake miške domaćom prepečenicom. Ponudih ga zagrljajem i tacnom gostoljubivih propisa umasto mezea, prema mogućnost-ima.
Udarismo po radži i uspomenama, obrađivasmo opet sve one žene sve težim jezicima (mora da su šTucale pod muževima).
Općutasmo samo nju i u tom stanju.
I pušismo ko fabrički odžaci, sunce ti kalaisano, zamenih pikslu činijom.
Na kraju se od dima nismo ni videli, a sve teže i razumeli šta smo romorili – baš smo se ubili.
Ne znam ni kad je otišao, samo sam, kad se dim razišao video da ga više nema tu gde je sedeo.
Da sve nisam duplo video još bih i posumnjao da je uopšte bio.
P.S. I da: ipak je ispao drug, pod činijom sam našao zaostali dug.
BI$


Ona doskočica da se muškarac zaljubljuje gledajući ženu a žena slušajući muškarca je u delu koji se odnosi na žene apsolutna glupost koja je dobila srazmere mita. 
Rekao bih čak da je najveća ženska nesreća upravo to što mnogo više gledaju nego što slušaju muškarce.
Zato bih onu gorepomenutu ‘doskočicu’ prepravio na: žena se zaljubljuje slušajući (i) gluposti koje govori muškarac koji joj se svideo.
BI$

35889160_1958134697594318_3400049596464889856_n


– A ko i šta nam garantuje da, kad bismo pobedili sve okolnosti koje nas razdvajaju i za koje ne vidimo rešenje, u zajedničkom životu uspeli da funkcionišemo zajedno? Da nas ne bi razdvojile naše različitosti? – pitala si me sinoć dok smo…

– A šta može biti jače od ljubavi? Zar sujeta? Sebičluk? Samoživost.? Nespremnost da razumemo, prilagodimo razlike i prihvatimo jedno drugo sa svim svojim osobenostima? Ako se volimo možemo pobediti u sebi sve što bi nas moglo razdvojiti, jer jedino mi možemo srušiti ono što gradimo, nikad neko treći – pokušao sam da dam odgovor i video sam da si razumela i složila se.

Ono čega se nisam setio da ti kažem vezano je za okolnosti. Pazi, priča je sto posto istinita, mama je bila svedokom i ispričala mi je. Njena sestra od tetke je upoznala svoju ljubav neposredno pre Drugog svetskog rata. Posle okupacije Beograda njenog dečka su odveli na prinudni rad u Nemačku. Mogla je tetka Dara da kuka nad okolnostima, ali ne, saznala je u kom gradu je stacioniran i prijavila se dobrovoljno u komandi grada da služi nekoj nemačkoj porodici baš u tom mestu. 
Našla ga i stupila uz mnogo muke u kontakt s njim tamo. Bio je u radnom logoru poluotvorenog tipa i mogli su nekako da se na kratko, tajno viđaju. To je trajalo izvesno vreme, a onda je otkrila da je zatrudnela. Krila je to dok je mogla, a kad je trudnoća poodmakla i kad su gazde otkrile, hitnim postupkom je proterana nazad u Zemun.

Iznela je trudnoću kod svoje kuće, obeležena raznim osudama okoline, i rodila muško dete kome je dala ime Ratko. Dizala ga sama u teškim uslovima do oslobođenja, a onda su se, kada se njen momak vratio iz zarobljeništva, venčali. 
Teča mi je postao tek petnaestak godina kasnije – kad sam se ja rodio.

I da, živeli su srećno do kraja njegovog života.
Dakle, ljubavi moja, šta kažeš, ima li nerešivih okolnosti?

11232232_845634662177666_7838901581196456918_n