Latest Entries »


Sunce pa kiša

Jutro pa veče

Zima pa leto

Rados’ pa tuga

Život pa smrt

Što reče onomad Niče:

Jebote, pa čemu sve-to?

Advertisements

I(s)KONICA


Nisam pesnik da se (ve)selim

Ja te u-vek i ‘samo’ želim

S moje se knjige prašina ne briše

Ona se u tebi sama piše

Kad se budeš poslednji put nasmešila

Tek tad si je završila

Ne, ja te ne volim – ja tebe živim

I ne znam koliko dugo još ću

Bez tebe da izdržim

Ali znam da me to što

Živim sa tobom u sebi

Čini besmrtnim


Gledam kroz prozor spoljašnje sivilo i razmišljam nešto. Kad bi ovaj dan mogao da razmišlja kao što mogu ja, kako li bi se osećao?

Sigurno bi se kajao što je juče gubio vreme beskorisno, što nije uradio ništa od onog što je isplanirao onog tamo juče…

Ne bi znao šta će danas sa sumornim sobom a već bi ga brinulo što će ga večeras progutati noć i što mu je sve bliži kraj.

Brinuo bi da li će osvanuti sutra, i ako osvane hoće li ga ogrejati sunce ili šibati vetrovi i kiše, od čega će sutra sebe preživeti i hoće li biti nekom na teretu…

A on ravnodušno i mudro bez misli teče sivilom i ne mari za mene sa mozgom kome pomenuti služi samo da sam sebe jebe u isti zbog svega što ne može promeniti…

Njemu je danas svako sutra od juče i traje dok traje, od danas do sutra -bez brige…

BI$


O, moj bože i Van Gože
Da-li za sva vremena
Odlikuje svaku masu
Prokrustov Kain Pikaso
Ili samo o mojoj psisi 
Prkosno o(t)kačena
Vaša brada-vica visi

ŽIV-OTE…


Iako si me mnogo namučio večno ću ti ostati zahvalan što si mi pružio šansu da zavolim tu divnu ženu, moj živote.
I samo jedno te molim: ne uzimaj mi tu ljubav bar dotle dok te bude u meni, jer ona je učinila da zavolim i tebe – postali ste mi nerazdvojni.

Jer, na kraju: čovek zaista pripadne samo onome ko ga prihvati takvim kakav je, ko ga razume i nasmeje u trenutku kad oseti da se umorio od života.

 

OGRTAČ


Posle beskrajnog iščekivanja, kada je nada već počinjala da umire, Đovani se vratio svojoj kući. Još nisu odzvonila dva sata, njegova mama je pospremala, bio je sivi martovski dan i nebom su letele vrane.
On se iznenada pojavio na pragu i mama je uzviknula: “Oh, blaženi!“ trčeći da ga zagrlo. I Ana i Pjetro, mnogo mlađi brat i sestra, počeli su da viču od radosti. to je bio trenutak, iščekivan mesecima i mesecima, za kojim su tako često čeznuli u slatkim snovima u zoru, trenutak koji je trebalo da vrati sreću.
On gotovo ni reč nije rekao, suviše ga je napora koštalo da zadrži plač. Odmah je odložio tešku sablju na jednu stolicu, na glavi je još imao beretku. “Pusti da te vidim“, govorila je kroz suze majka, povlačeći se malo unazad, “pusti da vidim kako si lep. Ali, bled si, znaš“.
Zaista, je veoma bled i izgledao je iscrpljen. Skinuo je kapu, prišao je sredini sobe i seo. Kako je bio umoran, kako je umoran, čak mu je bilo naporno i da se osmehne. “Ali skini ogrtač, dete“, rekla je mama i gledala je u njega kao u čudo, gotovo ga se plašila, kako je bio visok, lep i ponosan (mada malo suviše bled). “Skini ogrtač, daj ga ovamo, zar ne osećaš kako je toplo?“ On je učinio nagli odbrambeni pokret, nagonski, privijajući ogrtač oko sebe, možda od straha da će mu ga oteti.
“Ne, ne, pusti me“, odgovorio je kao da nešto izbegava.
“Bolje ne, ionako uskoro treba da izađem…“
“Treba da izađeš? Vraćaš se posle dve godine i odmah hoćeš da izađeš?“ rekla je ona razočarano, videvši kako odmah počinje, posle tolike radosti, večni bol majki. “Moraš odmah da izađeš? Zar nećeš nešto da pojedeš?“
“Već sam jeo, mama“, odgovorio je sin uz dobroćudan osmeh i gledao je oko sebe uživajući u voljenim senkama. “Zaustavili smo se u jednoj gostionici, nekoliko kilometra odavde…“
“Ah, ti nisi došao sam? A ko je bio s tobom? neko tvoj drug iz čete? Možda Menin sin?“
“Ne, ne, jedan koga sam sreo na putu. Napolju je i sad me čeka.“ “Tamo te čeka? Zašto ga nisi pustio da uđe? Ostavio si ga nasred ulice?“
Prišla je prozoru i kroz baštu, s one strane drvene kapije, primetila je na ulici figuru koja je lagano hodala gore-dole. Bila je sva zaogrnuta i odavala je utisak crnine. Tada se u njenoj duši rodio neki neshvatljiv, usred vrtloga ogromne sreće, tajanstven i oštar bol.
“Bolje ne“, odgovorio je on odlučno. “Njemu bi to bilo neprijatno, takav je on.“
“Ali, bar čašu vina? To mu možemo odneti, zar ne? Čašu vina?“
“Bolje ne, mama, to je čudan tip. Mogao bi se razbesneti.“
“Ali ko je to, zaboga? Zašto si onda uopšte s njim? Šta hoće od tebe?“
“Ne poznajem ga dobro“, rekao je on lagano i prilično ozbiljno. “Sreo sam ga putem. Došao je sa mnom. To je sve.“
Činilo se da više voli da govori o nečem drugom, izgledalo je da se stidi. I mama, da mu ne bi protivrečila, odmah je promenila razgovor, ali već se na njenom licu gasila ona prijatna malopređašnja svetlost.
“Slušaj“, rekla je, “zamisli kako će se obradovati Marijeta kad sazna da si se vratio? Zamisli kako će ona skakutati od radosti, jesi li zbog nje želeo da izađeš?“
On se samo osmehnuo, i dalje s onim izrazom čoveka koji bi želeo da bude radostan, ali ne može zbog nekog tajnog tereta.
Mama nije uspevala da shvati: zašto sedi, gotovo tužan, kao onog dalekog dana kad je odlazio? Sad se vratio, pred njim je nov život, bezbroj dana na rapolaganju, bezbrižnih, toliko lepih večeri zajedno, neiscrpan red koji se gubio s one strane planina, u nepreglednosti budućih godina. Neće više biti noći punih strepnje kada su se na horizontu pojavljivale zaslepljujuće vatre, i kada se moglo misliti da je i on tamo, da leži nepokretan na zemlji, probijenih grudi, među krvavim ruševinama. Vratio se najzad, viši, lepši, i kakva će to radost biti za Marijetu. Uskoro počinje proleće, venčaće se u crkvi, jedne nedelje ujutru, uz zvonajavu zvona i s mnogo cveća. Zašto, dakle, sedi uveo i rasejan, ne smeje se više, zašto ne priča o bitkama? A ogrtač? Zašto ga drži čvrsto uza se, kad je u kući tako toplo? Možda zato što je ispod njega uniforma iscepana i blatnjava? Ali, pred mamom, kako može da se stidi pred mamom? Izgledalo je da su muke prestale, međitim, evo odmah novog nemira.
S nežnim licem okrenutim pomalo na jednu stranu, gledala ga je sa strepnjom, pazeći da mu ne protivreči, da odmah shvati svaki njegovu želju. Ili je možda bolestan? Ili je jednostavno iscrpljen od toliko muka? Zašto ne govori? Zašto je i ne gleda?
Zaista, sin je nije gledao. Izgledalo je čak da izbegava da sretne njen pogled, kao da se nečeg plaši. U međuvremenu, dvoje malih posmatrala ga je nemo, sa radoznalom zbunjenošću.
“Đovani“, promrmaljala je ona, ne mogavši više da se suzdrži. “Najzad si ovde, najzad si ovde! Čekaj da ti skuvam kafu“ Požurila je u kuhinju. I Đovani je ostao sa bratom i sestrom, tako mnogo mlađim od njega. Ne bi se čak ni prepoznali, da si se sreli na ulici, kakve su se promene odigrale za dve godine. Sada su se međusobno gledali u prašini, ne nalazeći reči, ali povremeno su se osmehivali, sve troje, gotovo kao po nekom starom sporazumu koji nisu zaboravili.
A onda se vratila mama, noseći kafu koja se pišila i jedan lep komad torte. On je odjednom ispraznio šolju, s mukom je žvakao tortu. “Zašto? Zar ti se više ne sviđa? Nekada si torte toliko voleo“, poželela je da ga upita mama, ali je ćutala da ga ne bi zbunjivala.
“Đovani“, rekla mu je, međutim, “zar ne želiš da ponovo vidiš svoju sobu? Tamo je nov krevet, znaš? Okrečili smo zidove, nova lampa, dođi da vidiš… Ali ogrtač, zar ga zaista nećeš skinuti? Zar ne osećaš kako je toplo?“
Vojnik nije odgovorio, nego je ustao sa stolice, polazeći prema susednoj sobi. Njegovi pokreti su imali u sebi neku tešku sporost kao da nema dvadeset godina. Mama je otrčala napred da otvori šalone (ali ušla je samo siva svetlost, lišena svake veselosti).
“Kako je lepo!“ rekao je on s bledom veselošću kada je došao na prag i ugledao nov nameštaj, čiste zavesice, bele zidove, sve tako sveže i čisto. Ali, kad se mama sagnula da namesti prekrivač na krevetu, takođe nov novcat, on je pogledao njena krhka ramena, pogledom punim neizrecive tuge, koji niko nije mogao videti. Jer, Ana i Pjetro su stajali iza njega ozarenih lica, očekujući veliku scenu radosti i iznenađenja.
Međutim, ništa. “Kako je lepo! Hvala ti, mama“, ponovio je on i to je bilo sve. Oči su mu se nemirno kretale kao nekome ko želi da što pre završi neki bolan razgovor. Ali, iznad svega, s vremena na vreme, on je sa očiglednom zabrinutošću gledao kroz prozor prema zelenoj drvenoj kapiji iza koje je neka figura lagano išla gore-dole.
“Jesi li zadovoljan, Đovani? Jesi lizadovoljan?“ upitala je ona nestrpljiva da ga vidi srećnog. “Oh, da, zaista je lepo“, odgovorio je sin (ali zašto uporno niej želeo da skine ogrtač?) i dalje se osmehivao uz ogroman napor.
“Đovani“, preklinjala je ona. “Šta ti je? Šta ti je, Đovani? Ti nešto kriješ od mene? Zašto nećeš da kažeš?“
On se ujeo za usnu, činilo se da ga nešto steže u grlu. “Mama“, odgovorio je posle kratkog vremena promuklim glasom. “Mama, ja sad moram da idem.“
“Moraš da ideš? Ali odmah ćeš se vratiti, zar ne? Ideš do Marijete, zar ne? Kaži mi istinu? Ideš do Marijete?“ Ona je nastojala da se šali, iako je osećala bol.
“Ne znam, mama“, odgovorio je on i dalje onim suzdržanim i gorkim glasom. Pošao je prema vratima, već je bio uzeo svoju kapu. “Ne znam, ali sad moram da idem, onaj tamo me čeka.“
“Ali vratićeš se kasnije? Vratićeš se? Za dva sata si ovde, zar ne? Pozvaću i strica Đulija i strinu, i za njih će to biti veliko slavlje, nastoj da stigneš malo pre večere…“
“Mama“, ponovio je sin, kao da je preklinje da više ništa ne kaže, da ćuti, zaboga, da ne povećava bol. “Moram da idem sada, onaj tamo me čeka, bio je isuviše strpljiv.“ Zatim je pogledao pogledom koji je cepao dušu.
Prišao je vratima, brat i sestra, još uvek radosni, priljubili su se uz njega i Pjetro je podigao jedan kraj ogrtača da bi saznao kako je njegov brat obučen ispod njega. “Pjetro, Pjetro! Zaboga, šta radiš? Ostavi!“ viknula je mama plašeći se da će se Đovani razbesneti.
“Ne, ne!“ uzviknuo je i vojnik, primetivši dečakov pokret. Ali, već je bilo prekasno. Dva kraja plavog platna na trenutak su se otvorila.
“Oh, Đovani, dete moje, šta su ti to učinili?, promucala je majka skrivajući lice u šake. “Đovani, pa to je krv!“
“Moram da idem, mama“, ponovio je on još jednom sa očajnom odlučnošću. “Već me je dosta čekao. Zdravo, Ana, zdravo, Pjetro. Zbogom, mama.“
Već je bio na vratima. Izašao je kao da ga je odneo vetar. Prošao je vrt gotovo trčeći, otvorio kapiju, dva konja su krenula u galopu, pod divnim nebom, ne prema selu, ne, nego kroz polja, gore prema severu, prema planinama. Galopirali su, galopirali.
I tada je mama najzad shvatila, ogromna praznina, koju nikada i nikada vekovi neće moći da ispune, otvorila se u njenom srcu,. Shvatila je priču sa ogrtačem, sinovu tugu, a potovo ko je onaj tajanstveni tip koji je čekajući šetao gore-dole ulicom, ko je ta čudna ličnost koja je bila isuviše strpljiva. Tako samilosna i strpljiva da doprati Đovanija do stare kuće (pre nego što će ga zauvek odvesti), kako bi mogao pozdraviti majku, da čeka nekoliko minuta ispred kapije, na nogama, ona gospodar sveta, u prašini, kao izgladneli prosjak.
Dino Bucati


pLUTA(m) TI NEDOREČJEM

Da.

Ja nemam talenta koliko oSećanja, već više sreće nego pameti što te ima(m).

Ili možda ne, jer Ti nisi mogla nastati samo slučajem: prostim činom ljubavi i organskom zbrkom koja je kulminirala tobom usled mešanja telesnih tečnosti roditelja.

Ne.

Ti si plod meni sve-tog duha, prenatalno si bila uzbuđenje mojih čula materijalizovano u fetus koji se decenijama formirao u sadašnju lutku.

Možda bog moju neveru podmićuje tobom, pruža mi šansu da najzad u nešto verujem i volim.

Tvoja slika zbori mojim zanemelim ushićenjem više od hiljadu nedorečenosti.

Ti si možda-na kap koja je prelila čašu moje prosečnosti, infuzija genijalnosti mojoj (pre)minuloj obamrlosti;

spasonosni srčani udar ljubavi koji oživljava – rezultati svih mojih kardiograma imaju grafiku tvog svojeručnog potpisa.

Sad mi rad srca očitavaju grafolozi a ne kardiolozi.

Ne.

Ja nemam kapacitet pluća za toliko na-dah-nuće što te ima(m), ali imam vas-duha da ronim oduševljenjem na dah, da trčim po vodi i stepujem na oblacima za šaku tvojih milovanja.

Tvoj je lik glavni motiv moje krvne slike, o tebe se svaki nerv otima: sržiš mi kostima.

Kičmom mi struje naše nerođene kćeri i kul-miniraju pre-po-nama.

Ponekad te sanjam na meni sa sobom u tebi – kako ćemo uz duhovno srasti i u strasti…

I na još mnogo načina vrviš mojim s-novima koji bi bili katkad bezobrazni da nisu ljubavni.

Da.

Tvoja je lepota u mom šoku posmatrača…

Tim ću za sada okončati ovo što je bilo nemoguće opisati…

Mogao bih još dugo ali svaka nedorečenost mora negde pre-stati…

Nadam se samo da je imalo i-malo smisla započinjati.


Glupost se stalno žali na dosadu, njoj je akcija zamena za maštu. A glupost i akcija u kombinaciji uvek iznedre nesreću onom ko im se nađe u zoni delovanja.


ironijexl

Zaplet

Da bi užas dostigao savršenstvo, Cezar, pritešnjen uz noge kipa nestrpljivim bodežima neprijatelja,otkriva medju tim licima i noževima Marka Julija Bruta, svog sticenika, mozda i sina; u tom trenutku on prestaje da se odupire i uzvikuje: Zar i ti, sine moj! Šekspir i Kevedo preuzimaju taj patetični uzvik.

Sudbina voli ponavljanja, varijacije, simetrije; hiljadu devet stotina godina kasnije, neki gauči napadaju jednog od svojih starijih drugova u južnom predgradju Buenos Airesa; ovaj pada prepoznajući u tom trenutku svog usvojenog sina i obraća mu se s blagim prekorom i laganim iznenadjenjem(ove reci treba slusati, a ne citati): Ali,sine! Ubijaju ga, a on ne zna da umire zato da bi se ponovila jedna scena.

Horhe Luis Borhes

*******************

 

 

mUČENJE O TOME KAKO SE SVE MOŽE UĆI U ČITANKE

 

“ Ev, boga mi, nij umro Rade, nij umro, već se ućutio; naložte mu vatru na prsima, hoce li se pomaknuti, kurva!“  , zapovedi…

View original post 575 more words

***


Ko ti bljesne u trenucima kad ne kontrolišeš i usmeravaš misli u željenom toku? Čiji lik pomiluje tvoje uspavljivanje i ljubi buđenje pre nego što ga svešću ljutito otreseš sa sebe? Da li je možda neko ko ti je do juče bio sve a danas ga se groziš i odričeš?
Nisi ti vlasnik svoje samoće. Ti si samo nedosledno biće koje se vlastitim mislima bori protiv sebe i svog mira. Ako uspevaš da mrziš (ili što je još gore da budeš ravnodušan) onog koga si nekad navodno voleo, ti zapravo ne umeš da voliš i nikada nećeš biti srećan. Ti si samo tragač za objektima svoje lažne ljubavi i potom iracionalne netrpeljivosti, čak i mržnje… Jer ljubav je posvećenost nekome i žrtvovanje, a prestaje kad počneš da se osećaš žrtvom posvećenosti, i tu je početak kraja.
Završićeš nesrećno sam, jer jedno je biti sam sa svojom gorčinom, a drugo deliti samoću sa voljenim bićem koje nije pored tebe ali ljubavlju živi u tebi sa tvojom samoćom.