„Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini  “

Jutros se probudih uznemiren, kao da nekome nešto dugujem. Okretao sam se oko svoje ose i te podsvesne mušice, sa idejom o ljubavnoj pesmi. Kako naći reči za ljubav – opisati neopisivo, reći neizrecivo? Iscedio sam iz sebe stihove kao Marko kapi iz drenovine, a onda se setih da bi parafraza nekih Miljkovićevih stihova bila odlična nadgradnja. Branko je vrlo malo na neposredan način pisao o ljubavi, ai ja je najbolje osetim baš uz njegove stihove. Uzeo sam knjigu i. na strani koju nasumice otvorih prvo što sam video bila je rečenica: ‘ U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, tragično je završio život Branko Miljković, digavši ruku na sebe.’ Pa danas je godišnjica od njegove smrti, neverovatna koincidencija, nigde to nisam čuo ovih dana. Znači to je moj dug, da podsetim ljude, da ovo ne budu samo dani koje će pojesti  skakavci sa vlasti na vlast.

On je moja najveća pesnička ljubav. Ja sam začet baš u vreme kad se u njemu rodila misao o smti. Uvek kad posetim očev grob svratim do grobova Milana Mladenovića I do njegovog da se poklonim. Brankova smrt je do danas misterija. Zvanično, nađen je u Ksaverskoj šumi u Zagrebu – obešen. Službeni izveštaj: smrt nastala samoubistvom.

Postoje dve nezvanične verzije o njegovoj smrti. U prvoj se pominje da je potajno bio zaljubljen u jednu ženu. U pesničkim krugovima kruži priča da je ona posle njihovog zvaničnog upoznavanja rekla: ‘ Bože, da li je mogiće da ovako ružan čovek piše onako lepe stihove?’ Po toj verziji uzrok samoubistva je neuzvraćena ljubav, a poslednje što je sačuvano od rukopisa je pismo upućeno njegovom prijatelju, književnom kritičaru Petru Džadžiću:

‘’Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada vise neću oporaviti. Pre svega moraš da znas da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog šta sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da dišem. Svaka me reč može ubiti.
Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokusati da živim dalje mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S.
Ako želis da mi piseš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.
Ponoć je.Doviđenja.
Branko.“

Po verziji nekih svedoka, Brankovih roditelja I najbližih prijatelja on je ubijen. Priča se da je bio u nemilosti komunističkih vlasti I da je otišao u Zagreb gde je navodno bila liberalnija atmosfera. Međutim, ni tamo nije blagonaklono prihvaćen. Očevici tvrde da je u noći smrti, pijan imao sukob u kafani sa hrvatskim nacionalistima. Svedoci kažu da je bešenje inscenirano, da je grana bila tako niska da mu je telo bilo u klečećem položaju. Postoji svedočenje njegove majke o zvaničnij identifikaciji tela:

“Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca, dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje.

Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde.

Ni jednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: „On je ubijen! Morate nam odati ubicu mog deteta!“ Zapretili su mi da ćutim iz političkih razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom naspram Brankove glave da svako može da se uveri da je imao neozleđen vrat. Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po naređenju odozgo.”

Kako bilo da bilo, slava mu I hvala što je svojim kratkim životom od samo 27 godina obeležio moj ceo.

]

Advertisements