Petnaesti dan oktobra – devetnaesti očaja. Iznutra vonj alkohola i strahovi. Spolja memla, drhtanje, strahovi, glad.
Na ulici bila bi gužva, mnoštvo agresivnih laktova. Bile bi tezge i šverceri. Na jednoj od njih video bih crveni telefon.
– Izvoli brate, samo pedeset maraka.
– Može li da se proba?
– Nema problema, ovde živim.
„Ovde živim“ bilo bi nekoliko prostorija u nizu: hodnik, nužnik, kuhinja, soba puna dima, flaša i mamurnih ljudi.
– Izvini brate, sinoć smo imali pijanku.
– I ja sam, inače ne bih kupovao telefon.
– Evo probaj, nema šanse da omane – rekao bi povezujući žice.
Drhtao bih pre poznatog „halo“.
– Zdravo, ja sam – podrhtavao bi mi i glas.
– Rekla sam ti da je gotovo i da me više ne uznemiravaš – prosiktala bi i prekinula vezu.
– Ovaj telefon ne valja, kao ni moj – rekao bih zbunjenom čoveku.
Zato danas neću ustajati iz kreveta. Neću čak ni levu ruku pomeriti ulevo – ka crvenom telefonu.

Advertisements