Jedno veče u društvu pisaca ispričah legendu po kojoj je Kafka za života objavio vrlo malo, tek tuce pričica, uglavnom po književnim časopisima. Pred kraj, sve rukopise je dao svom prijatelju, takođe piscu, Maksu Brodu i zavetovao ga da ih uništi nakon što on (Kafka) umre. Brod ga srećom nije poslušao, sve je objavio nakon prijateljeve smrti.
– On je budala, mogao je da objavi pod svojim imenom – reče neko, a proprati ga hor odobravanja.
– Mislite da bi ga crvi jeli sa više uvažavanja da je pokupio deo slave koja mu ne pripada? Mislite da bi vaše oduševljenje Francom bilo drugačije da na koricama piše Brod? Bog je hteo da ‘Proces’, ‘Zamak’ ‘Preobražaj’ i ‘Amerika’ nađu put do nas, sve ostalo je manje bitno. – nisam se usudio da kažem glasno, mumlao sam sebi u bradu. Hor(or) je tako savršeno zvučao, kao u ekstazi, da moje brundanje kao i obično nije poremetilo harmoniju. Imali su tako široke osmehe, sjaj u očima, da sam poželeo da svi imaju svog Kafku, da preko mrtvih uđu u istoriju.

Advertisements