Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče
Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim

B. Miljković

– A ti? Imaš taj božanski dar da pišeš, a praviš se nevešt. Uvuk’o si glavu u ramena i poput kameleon se prilagođavaš sredini : kao, nisu to tvoja posla, u prolazu si. A gde ćeš ne znaš ni sam. Zastani malo u prolazu, pogledaj svet u kome živiš, shvati da nisi u šetnji, nego u ‘toplom zecu’, opiši ga kad ti je dato. Vidi ovu bezličnu masu, prvo ih nakljukaju raznim životinjama, pa im nude sredstva za mršavljenje. Pogledaj, nigde misli, originalnosti, sjaja u očima… Piši bre čoveče, ti to umeš. Vidi, niko ne želi da bude ličnost, nego model, svi hoće da se ostvare, što valjda znači da od malih ljudi žele da postanu velike stvari, Sve sam SANDWICH MAN, firma na dupetu, leđima, u glavi. Pa ni to nije dosta, nego daj da korigujemo Božije delo, pa ‘delo’ na klanje : za lep osmeh ordinacija SEKUTIĆ, za lepe grudi Dr-ka SIKA&SEKA,za punije usne klinika MILEUSNIĆ. Uđu kao normalni, nesavršeni ljudi, izađu kao šablonske nakaze – sve u fulu i na kredit. A kredit daju samo onima koji uspeju da dokažu da im i nije potreban. Za njega treba raditi, a svi hoće da pevaju, glume, šetaju po pisti, vode idiotske emisije… Bara mala, a puna prepariranih krokodila. A žaba vidi da se ‘kroke’ potkivaju pa ‘oće i ona. Onda snimaju ljudski jad i plač da im za uzvrat okreče brloge i promene drvenariju. Ljudi koji nemaju mozga plaču u kameru što nemaju zube i grudi, prodaju svoj jad za tu šaku zuba, šaku grudi i dupeta koje koriste kao osnovna sredstva za rad. Odasvud samo izvikuju parole ‘ Živi svaki dan kao da ti je poslednji’ – jebeš takav život kad si stalno na samrti.  Svi bi da žive sto godina, a ne znaju šta će sa sutra. A duha nigde, živela materija i slika koja govori više od 1000 reči, a fond reči u vr’ glave 200, taman da se izsriče sve za ‘u se, na se i poda se’. A u početku bi reč, i ona beše u Boga, i on ti je dade da pišeš Ja sam verbalni tip, samo lajem, ali naći ću način da objavim tvoje stvari, zajedno ćemo čudo da napravimo, da oživimo ove ljušture.
Glas mu je praskav, pogled bleskav, sija k’o mačji.U prepunom tramvaju oko nas se napravio krug kao da smo kužni. Neki bojažljivo uzmiču, neki skreću podsmešljive poglede, žene sklanjaju decu iza sebe. Pokušavam da izađem iz kruga bezuspešno, obodi su armirani živim zidom, odmiču srazmerno želji za bekstvom.
Šta je, opet bi da se utopiš u masu? – čita mi misli – znam, nije lako biti kamen, on potone, a koncentrični krugovi se raziđu po mrtvom moru. To ti je kao kad…
U trenutku dok je rukama opisivao neki luk gledajući nebo kroz plafon tramvaja, uočio sam blagu razuđenost gužve i mahnito, razgrćući ljude iskočio kroz vrata koja su se zatvarala. Tramvaj je krenuo, a njegov glas je odjekivao iz prozora – Piši, naći ću te ja, pa idemo u akciju.
Stajao sam na stanici crven u licu, drhtav i posramljen. Ne znam da li od njega, ili od ljudi. Nisam poznavao čoveka. Do tada čak nisam nikad ništa ni napisao.

Advertisements