Bog mi daje
Ne da imam već da vidim
Bog mi uzima
Što nikada nisam imao

Zaustavljam na trenutak vreme
Kolena sklona padu ostaju lebdeći u vazduhu
Omekšan od svega lošeg i čvrst u nameri
Bacam se pod njih
Kada točak mašine starenja ponovo krene
Srećan osetim dva udarca u moj jastučasti trup
Sanjam porodilište kraj mora
Rođenje koje će posle mnogo godina
Postati smisao jednog postojanja

Više se ničega ne bojim
Sa dva bola u sebi
Dobijam snagu da prkosim bogovima
Da presvlačim ostarelu lepotu
Tim đule kolenima
Da udaram Keopsovo lice
I rušim kosooke opasač zidove
Moleći robove za oproštaj

Tim kolenima želje i očima rose
Prkositi sebi i svetu
Trljati Đokondino lice dok se tajanstveni osmeh
Ne pretvori u ranu i grč predaje
Naterati je da kroz ranu kaže –
Nisam lepa jer nemam mladež na palcu
Ne umem da kažem ‘Idem ti ja sada’
I da se vraćam popodne lepša nego ikada
Ja sam nesavršena – nemam oči želje

Stvoriti lepši svet makar bio samo naš
Kolenima želje i očima rose
Razbacati mrvice želje po svetu
I pripojiti ih lepoti
Da se obogati novom dimenzijom

Bog će mi dati
Ali ne da imam već da gledam
Bog će mi uzeti
Što nikada nisam imao
Bolovaću daljinu očiju rose
sLep za sve ostalo
Sanjati kolena želje
Sa ova dva divna bola u sebi

Advertisements