Kad ga ima, dane na Čarobnom bregu odlikuje sunce. Jutrom izranja iz bašte,  kroz čupave ku’ruze upre svoje zrake u našu kuću s dvorišne strane. Uveče odlazi prema šumi, pa lagano kroz njenu vegetaciju uranja u Tamiš. Prozor moje sobe gleda ka reci. U letnjim večerima, dok sam bio dete, uspavljivao me je taj čarobni prizor. Odavno je to samo uspomena, sna je sve manje, a sve više nemirnih noćnih sati. Sad uz njegov smiraj ne bih zaspao sve da Čarobni breg izmestim iza Petrograda, gde sunce zalazi daleko posle ponoći.

Čini se da i ovo malo što usnim služi samo lepoti buđenja. Ovog puta perspektiva sunca je upravo takva – jutarnja. Sva vrata na kući su staklena. Zraci nađu put preko verande, kroz ulazna vrata, predsoblje i vrata moje sobe. Zaustave se na meni i čekaju… Budim se sa osećanjem kao da sam napolju, pod vedrim nebom. Smešim se zatvorenih očiju i mamurno kažem – dobro jutro jutro, dobro jutro sunce…

Polako otvaram oči, zaslepljen. Senka mamine glave, koja proviruje kroz vrata, povremeno preseca zrake – prati faze mog buđenja i zakuvava kafu. Kad iz ležećeg pređem u položaj turskog seda, ulazi sa šoljom (od dva deci) tek zgotovljene kafe. Jednom rukom prihvatam šolju dok drugom pripaljujem cigaretu. Prvi dim me protrese nekontrolisanim kašljem i pola kafe mi završi u krilu kao  pakleni oganj.  Moj krik, čak u dvorištu uznemiri jato koje nikad ne poleti, kao pred smaknuće svog člana.

Kasnije, sedeći na ivici kade sa hladnim oblogom na preponi, prizivam te u mislima. Bol, ta đavolja destrukcija misli, remeti koncepciju  nade,  pokretač mog bića. Ubacuje tuđu misao kao kukavičje jaje:’Slutiš je, pratiš u stopu iz straha da te ne sretne i ne prepozna tvoj pogled. Slediš misao o njoj , a ledi te povratna sumnja da te neće prepoznati kao svog.’

Naslanjam čelo na pločice, hoću da verujem da su suze od fizičkog bola. Prizivam iz svesti ‘nadu’, crticu koju sam davno napisao i koja me vodi.  I đavo nestaje pred tom snagom koja me drži u životu.

Znam da će biti tako.

Možda neće biti na Bregu, ali to neće biti važno.

Možda mame više neće biti, ali to je prirodan tok stvari.

Možda ni sunca neće biti, ali tu ćeš biti ti.

Neće biti obloga, ali biće tvoje usne da ne boli više.

Biću po prvi put zaista živ i ništa me više neće boleti…

POSVEĆENO TEBI

Advertisements