A desilo se zaista…

Negde krajem leta, dok se sa Čarobnog brega vraćao  čađavom varoškom staništu, kotrljajući se ispod slamnatih punđi dalekovoda tek napuštenih od roda, osetio je bol (tada je tako doživljavao) ispod levog rebra. Kao da ima udenut klin koji mu dno levog krila grudnog koša drži pod pritiskom.

“Kakav li se maligni Adam može izroditi iz ovog božanskog bola” –  pokuša da uglavi veselu placebo misao kao melem pod rebra.

Bol u prirodi je doživljaj, u gradu je konstanta, toliko ga je puno da se za njega ne zna. Individualni se utapaju u opšti. Jedino usamljeni I dokoni imaju mogućnost da ga osete u oba vida – duševnom I telesnom. On je imao obe predispozicije.

Tištio ga je neprestano.  Nekad manje, nekad više – najviše posle jela. Pripisao je to položaju za kompjuterom pred kojim je sedeo dobar deo dana. Ipak, prigušena bojazan je tinjala.

Kada se požalio lekaru poslali su ga na analizu krvi. Familijarna harmonija te ( krvne) slike bila je nagrižena šenlučenjem nekih činioca.  Par nalaza nije obećavalo ništa dobro, sumnjalo se na žuč, jetru pankreas… Dug period neizvesnosti i nemira dok se nisu uradila sva potrebna snimanja i analize. U njega se saberu sva preispitivanja, bojazni, kajanja, suočavanja sa prolaznošću…

I nakon svega stigli su rezultati. Sve što je medicina mogla da kaže bilo je – bez oboljenja.

Strepnja je prošla, nastupili su dani olakšanja i mira. Bol je postao samo pritisak, prijatna napetost na koju se navikavao kao na deo tela bez koga se ne može, uz koji se čak uživa. Lutao je svetom sa šakom nad slabinom kao inkarnacija Bonapartea . Često se uspavljivao i budio sa osmehom i rukom na tom delu tela.

I onda, večeras mu je prozor zaigrao titrajima senki,  mala senica dolepršala na prozor i odcvrkutala  priču:

* “Ja sam uvek tu..“ 

“Gde tu..?“ u dahu je izgovorio pitanje strahujući da bi ga odgovor mogao poraziti.. da njeno “tu“ nije možda daleko od njegovog daha, da je ne može dotaći prstima kad se jutrom budi umoran od snova, sa željom na usnama za njenim grudima.

“Tu..“ izgovorila je spuštajući dlan na mesto gde mu pretposlednje levo rebro naglo savija u stranu čineći da bol nekada postaje nepodnošljiv.. i bola ne bi, kao što ni nje ne bi bilo da nije ovog kazivanja, a ni tebe da za njom tragaš, osuđen na lutanje dok je ne pronađeš.*

Zaista se desilo tako.

 

** Ovaj deo teksta je ustupljen od moje drage prijateljice Panonske Čarobnice, uz moju veliku zahvalnost.**

Autor

Advertisements