Da! takva bices kada, primivsi svete tajne,
kraljice preljupka nad svima,
legnes pod socne trave i pod cvetove sjajne
da budjas medju kosturima.

Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo,
ti reci crvu dusmaninu
da ja ljubavi trule jos cuvam oblik ceo
i njenu nebesku sustinu!

Bodler, ‘Strvina’

 

Nakon mnogo vremena, 22.duge godine, njene ruke su opet  na mojim grudima. Opet je palac (sa mladežom oblika njene rodne Boke, tik iznad nokta) kao nekad na mom srcu. Tako mi je onda ćutke izjavljivala ljubav- nežnim dodirom palca, kao da mi ostavlja potpis na srcu. Sada je bio profesionalno tu, kao prikupljač informacija. Držao je svetleću kuglu i preko nje se spuštao do mog tkiva i opipavao ga. Posmatrao sam je ispod oka dok je ona posvećeno fiksirala pogled na monitor. Ima tu malo viška kilograma i borica  na vratu i oko očiju, ali oči bih poznao i u mraku.

–   Da li se osećate dobro? Srce vam  nenormalno brzo radi. Okrenite se na bok prema zidu, dišite duboko i opustite se – rekla je zvanično.

–   Dobro sam, samo se nekontrolisano uzbudim u ovakvim situacijama – procedio sam preko zadržanog daha.

–   Nema potrebe, pa ništa ne boli.

Misliš? Čak ni to što me se ne sećaš? Što sam još jedno srce bez lica, statistički podatak. Zagledao sam se u prošlost kroz mrlju na zidu.  Vidim, navikla si se na sirove slike organa. Ne sećaš se da si me zvala kao podršku na prvi praktični čas anatomije, ja brzopleto pristao, pa nakon neprospavane noći zvao u zoru da ti kažem da ‘nemam stomak’ za to. Popodne si me obavestila da taj dan nisu uspeli da obezbede telo pa je čas odložen –  kako je to surovo zvučalo pesniku u nastanku, okrenutom pitanjima duše.

To si znači specijalizovala – mehaniku srca, odmah čim si shvatila da je njegova hemija isuviše zahtevna. I sad gledaš njegovu animaciju, a nekad si ga osećala na neviđeno. Hoćeš li videti devijaciju neke pretkomore ne znajući da si joj i ti doprinela? Jesu li zalisci neuredni, ili sam dobro olizao svoje rane? Jesam li dovoljno mrtav da sve izgleda kao da je u redu?

–  Jedva sam uspela da očitam rezultate, mnogo ste uznemireni. – reče kao da je čula moje misli.

Kasnije, sedeći u svojoj sobi, upoređivao sam rukopise oproštajnog pisma i izveštaja specijaliste. Sličnost je očita, mada je sadašnji grublji i odlučniji, verovatno u skladu sa razvojem ličnosti.

„Oprosti za način, ovako je bezbolnije za oboje. Otputovala sam bez pozdrava, roditelji su me zvali na hitan razgovor. Ti imaš pravo da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj. Ja imam i druge ciljeve, mama i tata su u mene uložili puno vere i materijalnih sredstava. Od kako smo zajedno izgubila sam godinu na fakultetu…“

Tek sad, sa ove distance, vidim da si uvek imala sliku odvojenih budućnosti. Opet se ispostavila razlika shvatanja između žrtve i posvećenosti. Doživljavanje žrtve rađa osećaj ozlojeđenosti i uskraćenosti – posvećenost ljubavi ne zna za uslovljavanja. Ti si žrtvovala, ja se posvetio. Ti svesno otkinula godinu od životnog  plana, ja nesvesno planirao život uz tebe.

Nalazi mog srca su u mojim rukama pisani tvojom:

„Mitralni kuspisi normalnog izgleda i pokretljivosti. Leva pretkomora je normalne veličine. LK normalne veličine, bez ispada u kinetici zidova, očuvane sistolne funkcije. Ao u korenu normalne veličine. Ao valvula je trolisna, kuspisi normalni, očuvane separacije i koaptacije. Desne srčane šupljine su normalne. Perikard izgleda hiperehogeno.“

Možeš li ti videti svoje srce? Ima li ono EHO prošlosti? Počiva li na nekom nasleđu?

++++++++++++

Srce moje neuništivo do samog kraja, igramo ulogu života u dva čina – ili smo sami, ili suvišni. Kad se konačno bude spustila zavesa neće biti nikoga da nam aplaudira, ali nadam se ni da zviždi.

 

Advertisements