Da! takva bices kada, primivsi svete tajne,
kraljice preljupka nad svima,
legnes pod socne trave i pod cvetove sjajne
da budjas medju kosturima.
Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo,
ti reci crvu dusmaninu
da ja ljubavi trule jos cuvam oblik ceo
i njenu nebesku sustinu!
Bodler, ‘Strvina’
Nakon mnogo vremena, 22.duge godine, njene ruke su opet na mojim grudima. Opet je palac (sa mladežom oblika njene rodne Boke, tik iznad nokta) kao nekad na mom srcu. Tako mi je onda ćutke izjavljivala ljubav- nežnim dodirom palca, kao da mi ostavlja potpis na srcu. Sada je bio profesionalno tu, kao prikupljač informacija. Držao je svetleću kuglu i preko nje se spuštao do mog tkiva i opipavao ga. Posmatrao sam je ispod oka dok je ona posvećeno fiksirala pogled na monitor. Ima tu malo viška kilograma i borica na vratu i oko očiju, ali oči bih poznao i u mraku.
– Da li se osećate dobro? Srce vam nenormalno brzo radi. Okrenite se na bok prema zidu, dišite duboko i opustite se – rekla je zvanično.
– Dobro sam, samo se nekontrolisano uzbudim u ovakvim situacijama – procedio sam preko zadržanog daha.
– Nema potrebe, pa ništa ne boli.
Misliš? Čak ni to što me se ne sećaš? Što sam još jedno srce bez lica, statistički podatak. Zagledao sam se u prošlost kroz mrlju na zidu. Vidim, navikla si se na sirove slike organa. Ne sećaš se da si me zvala kao podršku na prvi praktični čas anatomije, ja brzopleto pristao, pa nakon neprospavane noći zvao u zoru da ti kažem da ‘nemam stomak’ za to. Popodne si me obavestila da taj dan nisu uspeli da obezbede telo pa je čas odložen – kako je to surovo zvučalo pesniku u nastanku, okrenutom pitanjima duše.
To si znači specijalizovala – mehaniku srca, odmah čim si shvatila da je njegova hemija isuviše zahtevna. I sad gledaš njegovu animaciju, a nekad si ga osećala na neviđeno. Hoćeš li videti devijaciju neke pretkomore ne znajući da si joj i ti doprinela? Jesu li zalisci neuredni, ili sam dobro olizao svoje rane? Jesam li dovoljno mrtav da sve izgleda kao da je u redu?
– Jedva sam uspela da očitam rezultate, mnogo ste uznemireni. – reče kao da je čula moje misli.
Kasnije, sedeći u svojoj sobi, upoređivao sam rukopise oproštajnog pisma i izveštaja specijaliste. Sličnost je očita, mada je sadašnji grublji i odlučniji, verovatno u skladu sa razvojem ličnosti.
„Oprosti za način, ovako je bezbolnije za oboje. Otputovala sam bez pozdrava, roditelji su me zvali na hitan razgovor. Ti imaš pravo da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj. Ja imam i druge ciljeve, mama i tata su u mene uložili puno vere i materijalnih sredstava. Od kako smo zajedno izgubila sam godinu na fakultetu…“
Tek sad, sa ove distance, vidim da si uvek imala sliku odvojenih budućnosti. Opet se ispostavila razlika shvatanja između žrtve i posvećenosti. Doživljavanje žrtve rađa osećaj ozlojeđenosti i uskraćenosti – posvećenost ljubavi ne zna za uslovljavanja. Ti si žrtvovala, ja se posvetio. Ti svesno otkinula godinu od životnog plana, ja nesvesno planirao život uz tebe.
Nalazi mog srca su u mojim rukama pisani tvojom:
„Mitralni kuspisi normalnog izgleda i pokretljivosti. Leva pretkomora je normalne veličine. LK normalne veličine, bez ispada u kinetici zidova, očuvane sistolne funkcije. Ao u korenu normalne veličine. Ao valvula je trolisna, kuspisi normalni, očuvane separacije i koaptacije. Desne srčane šupljine su normalne. Perikard izgleda hiperehogeno.“
Možeš li ti videti svoje srce? Ima li ono EHO prošlosti? Počiva li na nekom nasleđu?
++++++++++++
Srce moje neuništivo do samog kraja, igramo ulogu života u dva čina – ili smo sami, ili suvišni. Kad se konačno bude spustila zavesa neće biti nikoga da nam aplaudira, ali nadam se ni da zviždi.
ironijexl 
Uplasio si me sa ovom pricom. Odakle ovoliko gorcine i nemira?
Moram priznati da si ti mene sad uplašila svojim doživljajem priče. Nije pisana u tako mračnom raspoloženju i nije bio cilj ostavljanje takvog utiska.
Eto, na mene je ostavila bas takav utisak. Citacu sutra ponovo. Inace, prica je napisana kao i uvijek, perom iz kolijevke.
…Srce moje neuništivo do samog kraja, igramo ulogu života u dva čina – ili smo sami, ili suvišni´
Teska istina o ljubavi, istinska je i njena vjecnost, mozda mi sa njom samo ne umijemo..
Jutros vec imam utisak samo lijepog bola:)
Sad si me umirila, draga moja, jer tvoje utiske shvatam ozbiljno 🙂 To naravno ne znači da treba da ih cenzurišeš, naprotiv – volim da ih znam onakve kakvi su u datom trenutku.
Hvala na svemu.
Napisem zaista uvijek onako kako osjetim. Ali je tako, da sve sto pises, sve je ljepse, sto se vise cita. Hvala tebi na svim ljepotama, divan si.
Ovu pjesmu tako dugo nisam cula. Vratio si me u lijepa sjecanja. Hvala.
Dobro je znati da sve te ljubavne rane ipak ne ostavljaju jasan vidljiv trag na srcu – eto meni utehe ! 🙂
Kod mene je takav slučaj, imam napismeno – kadija mi sudila i lečila.
Iskreno se nadam da su i tvoji nalazi isti 🙂
Jesu, skroz su dobri-kaže čika Doca „to bi bilo traženje dlake u jajetu“. A to je jako dobro i za tebe- kadija je bila pravi profi na zadatku..
Kakva je šteta što mnogi u odrastanju preskoče Priču o Vasi Ladačkom….
i eto ti sećanje u ritmu srca i podsećanje na „zatrpane i treperave“ boli…ovo je, meni, ostavilo lep osećaj pred san…laku noć 🙂
Drago mi je. Laka ti noć 🙂
Kako sam ovo propustila? 20 dana nakon ove priče imali smo, kako kardiomehaničari kažu jednu epizodu… Ne ja, ali jedno srce meni mnogo bitno. Kao i uvek, tvoje reči pogode u „sridu“ kako bi Dragojević rekao…
E, od ovoga ladno može da se rikne …bravo, majstore.
Ono, žao mi je što priča imaa ovakav tok, zbog tebe, al, opet, milo mi da ovako nešto zahvaljujući toe, mogu da pročitam.
Srećna ti bila naredna godina.
Priča je, kao i skoro sve ovde tako dobra da ostavlja bez reči. Ali ova me vaš večeras nađe. No, tok je kod nas bio dobar, a priča me ljudski takla, jer… ma, o tome sledeće godine. Svima, a ovaj put majstoru priče i tebi draga Negoslava, srećnu narednu godinu i mnogo narednih još…
Hvala, i tebi, Neco draga 🙂
Hvala zemljakinjo, sve najbolje 🙂
🙂 nema na čemu, idemo dalje 😀
Ni jedan EKG niti UZ neće zabeležiti ožiljke, ali mi ih dobro znamo..
Pozdrav.
Sad je doživljavam drugačije. Ali opet, jednako lepom.
Srce je čudan mehanizam. Najbolje se funkcioniše bez njega.
Jesi li siguran da je napisala kuspis? 😉
Jesam, naterala si me da opet pogledam nalaz. Ubiću te ako si mislila na kupus 🙂
Ma jok, kakav te kupus spopao. 😉 Prilikom prvog čitanja (inače, ja to kao u pozorištu, probe čitanja po nekoliko puta) pomislila sam da si pobrkao sa mitralnim prolapsom. Kad ono, opet, kuspis. I po staroj “filozofskoj pitaj, ne skitaj“, eto… 😀
„…Ti imaš pravo da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj…“ Pronađoh se u ovoj rečenici, doduše nije mi bila tako lepo sročena, ali je smisao bio isti. Ipak, bez obzira na ožiljke na srcu i duši koji se srećom ne vide, ali se ipak jave na promenu vremena :), ni jednog trenutka ne žalim što sam se rukovodila isključivo i samo osećanjima i što sam se „žrtvovala“ zarad opsesvne ljubavi koja je bila sama sebi cilj. Pozdrav 🙂
Da, pa u sledećem pasusu sam to pokušao da objasnim, kako ja vidim stvari.
Pozdrav 🙂
EKG moze da pokaze da od Ljubavi moze da se umre, a ona ocigledno ne ume da ga ocita pravilno… Ili je ocinji vid sprecava da „vidi „…
Ili ja više nisam u fazi umiranja od (te) ljubavi 🙂
I treći put sam ovde, navede me onaj komentar. Jeli,hoćeš li priznati, jel priča sva od stvarnosti ili je malo…?
Najvećim delom je od stvarnosti…
sudbinska prica, koje obicno procitamo u dobrim romanima. Po stoti put se pokazuje da neko ima srce u sebi a neko samo organ koji nosi taj naziv i ima svoje funkcije.
♥ 🙂