-Prokleta mogućnost izbora dovede do nemogućnosti istog, g-đice Kostić. U iščekivanju nekakvog ideala ostajemo sami. Ne pitamo se jesmo li mi pravi-A? Šta nudimo? Šta smo spremni da prihvatimo?Osim što znamo šta nećemo, znamo li šta hoćemo? Jesmo li sposobni da ikog volimo kakav jeste?

Domovina, roditelji, deca, pa i mi sami – volimo samo ono što nemamo mogućnost da biramo. Ljubav prihvatamo samo kao datost, ne kao i mogućnost izbora. Pored tog bogatstva mogučnosti skončavamo u bedi svojih odluka.

-Brkate pojmove, g-dine Kosta. Naravno da datosti volimo kao takve, na kraju i život je mio ma kakav bio. Ljubav svog života takođe ne biramo, ona postoji, pitanje je samo hoćemo li je naći.

– Svakog se može voleti. Ubeđen sam da bih na pustom ostrvu zavoleo svaku kojoj u ovom mnoštvu nalazih mane.

-Ne slažem seg-dine Kosta. Treba naći srodnu dušu. To što ste rekli nije ljubav, već bolna potreba da se voli.

-A to što ste Vi  rekli nije mišljenje, već citat,  Dučića, čini mi se.

-Da li ga ta činjenica diskvalifikuje kao istinu?

-Ne diskvalifikuje, ali ispaljivanje parola otrgnutih iz konteksta upravo i  stvara privid zbog kojeg ste sami.

-Nisam više, sad imam Vas koji možete svakog voleti, što valjda podrazumeva i mene…

-Zalud je voleti nekog ko ne zna šta je ljubav, ko traži razloge zašto ne voli. Vama spasa nema. Odoh na svoju klupu.

-Prokletstvo svakog pustog ostrva je što ima mesta za dve klupe, ha-ha-ha…

-Marš bre gaduro, mater ti poganu…

-I ja tebi, strvino…

Ustao je naglo uz škripu i zveket. Ona je svoje kosti udobno ukalupila u konstrukciju klupe i besno posmatrala kako prolazi kroz špalir zauzetih klupa do one njegove – u parku ljudi bez nade i MES(t)A.

Advertisements