1.
Živiš tamo otkuda pisma ne dolaze. Daleko, dalje no najdalje znaćenje ljudskih reči što imenuju daljinu. Tako daleko da samo uvek i nikad mogu, pomoću misli, da približe tvoju udaljenost. Toliko si daleko da kad kažem živiš, kad mislim postojiš,  onda su te reči metafore moga,  a ne tvoga postojanja. Toliko daleko da kad kažem ti,  tebe,  tebi,  to su pisani znaci moje egzistencije, suviše bedne da bih joj davao naziv radi nje same.
Grad u kome živiš znam iz uzbuđenja: sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju,  i po tome je sličan mnogim drugim gradovima,  ima i tebe i to ga izjednačuje s mojom čežnjom i snovima,  u kojima takođe živiš. On je čvor linija sreće i sudbine do koga neće dovesti besputni život moga dlana.
Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe. Toliko si daleko da prostor što nas deli nestaje iscrpen vlastitom neizmernošću. Toliko daleko da premoć što se širi među nama ne može da te izgovori čak ni zaćutalim odjekom prve bombe koja je razorila naše misli.
Tako si daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji završi dok do tvoje stigne. Tako si daleko da se Zemlja u kojoj živiš smanjuje do planetarne fikcije. Toliko daleko da osmeh koji mi šalješ samo kao suza do mene stiže. Toliko si mnogo daleko da ne znam više da li je dovoljno slagati misli na zemaljski način da bi Ih ti mogla prozreti.
2
Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj. Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem. Tako si blizu mene, kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca,  tako blizu da bi,  radi opstanka, morao prestati da postoji moj život u kojem živiš,  morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,  morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.
Tako si mi bliska,  da si bliža nego dan noći i senka svetlu. Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim. Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti,  a počinjem ja.
Cveće koje zaobilazim cveta tvojim pogledom. Ptice koje napuštam gnezde se u tvom dlanu. Vidik kojim plovim izbija iz tvojih zenica. Zvezde koje ne čujem o tvojim tajnama ćute.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim na treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke. Tako blizu da te čujem kao što gluhonemi čuju uzbuđenje. Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke. Tako si blizu mene da mi još uvek izgleda da si predaleko.
3
Tvoja je zemlja iz sveta u kome tamo istovremeno znači ovde. Tvoja je zemlja tako velika da je ne bi smestio život u najsitnijoj skali čoveka, i tako mala da je jedna misao obuhvata. Tvoja je zemlja tako snažna da izdržava tisuće smrti u trenutku i tako slaba da ustupa pred jednim treptajem srca. Tlo tvoje zemlje tako je plodno da svaki zrak sunca u njoj dozreva u boje Sezana. Vazduh je tako čist da predviđa ustrojstvo budućeg pogleda. Oganj tvoje zemlje spaljuje čežnju za njom, a voda gasi moju predstavu o njoj.
Polja tvoje zemlje izlaze i zalaze u jednom dahu koji nije doba ni jedne godine. Reke se zanose livadama od radosti i neba kojim teku. Planine se pretvaraju u oblak brže nego cvet u uzbuđenja,  mada su iz materije jednako trajne kao I planine u mojoj zemlji.  Naše su zemlje tako različite da se jedino predosećaju.  Samo nizine i uzvisine uzajamno se vide iz leta ptice što odleće u bespovratno.
4
Tvoja je otadžbina tako velelepna da je Zemlja samo jedna njena kolonija.  Moja otadžbina je tako uboga da njena deca ne smeju o njoj ni da misle.
Tvoja je otadžbina republika,  za nju su sloboda,  jednakost, bratstvo- tiranija. U mojoj otadžbini ljudi su tako nemi da njen poredak i ne spominju. Tvoja otadžbina je tako stara da je njena prošlost u istoriji samo apstrakcija. Moja otadžbina je tako mlada da njena srca čitavim životom za jedan drhtaj plaćaju. U tvojoj otadžbini niko ne može odmeriti trenutak,  jer on nema početka ni kraja. U mojoj otadžbini večnost je tako kratka da ne preživi ni dva sunčeva zraka. U tvojoj otadžbini misli su tako jasne da ih čuju i gluhi.  U mojoj otadžbini od eksplozije bombe ogluveli su Hristosi kraj puta. U tvojoj otadžbini život traje onoliko koliko uspomene žive u mojoj zemlji. U mojoj otadžbini niko se ne rađa, a oni što žive- umiru.
5
Od moje zemlje ostale su još samo senke pod očima udovica i siročadi. Na usnama je zamrlo njeno ime,  u očima su izbledele njene boje. Drveće je pobeglo korenjem u dubinu.  Reke su otplovile nepovratno.  Planine su se raspale do beskraja.
Od moje zemlje ostala je još samo neposvećena gruda. Putevi su sproveli poslednje korake osuđenika. Njive su išaptale polja molitvom za umrle. Na putokazima za nikud umro je razapet vazduh. Zašli su vidici grižom ugaslog pogleda.
Prepuklo je srce moje zemlje od tolikih iscrpljenih otkucaja ljudskog srca odjednom (srčanu kišu nose oblaci nebom).  Od moje zemlje ostala je još samo čežnja za njom. Od moje zemlje ostala je tvoja ogromna ljubav prema njoj.
6
U ime tvoje živim bez daha na planeti viđenoj iz najveće blizine. Vid je odleteo iz mojih očiju,  a dodir je napustio moje dlanove.  Kako zaobići sopstveni korak?  Kakav put odgonetnuti?  Kakvim znakom predusresti preteće strane sveta. U ime tvoje.
Ma gde bio,  ptice streljane zbog slobode padaju mi na glavu,  polja iskrvavljena u ratnim izveštajima napadaju moje srce. Ma gde bio, živim u tvoje ime. U ime tvoje živim iz pedlja zemlje pregažene do smrti.  Iz plača tužnih vrba,  iz odleta ptica. Iz ljudske krivde i jadanja. U ime tvoje nastaniću se u nemiru za večno doba života. U ime tvoje neprimetno ću otploviti iz očiju. U ime tvoje krenuću oko sveta tragovima bezdomnih mrava.

Zbignjev Bjenkovski, 1940.

 

Advertisements