Pesnik čita stihove slepima.

Nije pretpostavio da će biti tako teško.

Drhti mu glas.

Drhte mu ruke.

Oseća da je ovom prilikom

svaka rečenica stavljena na probu tame

. Moraće sama da se snalazi,

bez svetlosti i boja.

 
Opasna avantura

za zvezde u njegovim stihovima,

zore, duge, oblake, neone, Mesec,

za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne

i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom.

 
Čita – jer je prekasno da ne čita –

o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi,

o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,

o pokretnim brojevima na majicama igrača

i o neznanki među otškrinutim vratima.

 
Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće –

sve svece na stropu katedrale,

staklo mikroskopa i zračak u prstenu

i ekrane i ogledala i album s licima.

 
Međutim, velika je uljudnost slepih

velika uviđavnost i velikodušnost.

Slušaju, smeškaju se i pljeskaju.

Neko od njih čak prilazi

s knjigom otvorenom naopačke

moleći za autogram koji neće videti.

Vislava Šimborska

Advertisements