Rođen sam dok su mi roditelji bili na putu.  Nedovoljno ružan da odbijem, nedovoljno lep da privučem. Nedovoljno tužan da me se klone, nedovoljno srećan da mi priđu.  Kao u tamnoj čekaonici,  čekajući prozivku dok je red iza bivao sve duži, a ispred sve manji  –  uglavnom sam odbolovah život u gužvi koja mi se cerila samoćom tuđih lica.

Voleo bih da ovo nisam napisao, ili da bar nije bilo tako.

I dokle sam stigao?  Do leta koje  je otvorilo šlic nakon dugog suzdržavanja. Sedim za stolom i pokušavam da pomerim praznu vazu pogledom  ‘tele –kineza’ . Preostalih pet stolica  je prazno.  Dakle:  sto bez lica  pun pustih stolica, bez guzica – zavodljiva igra reči mojom neuglednom zbiljom. Čovek je socijalno biće, nema  stolova za samce – sto samosed.  Kad sediš sa praznim stolicama samoća je upadljivija.

Voleo bih da ovo nisam napisao.

Najzad će zvono  zasvirati  fragment poznatog šlagera poznatim kažiprstom. Ući će nehajno kao da je danas otišla I ispuniti prostoriju nelagodom, ili će to biti samo moj utisak.  Doneće  zumbule  iz baštice svoje majke. Vaza , za razliku od mene, više neće biti prazna, još jedna stolica popunjena poznatim mes(t)om.

–    Jel’ ti žao? – pitaće, 69 dana drugačija.

–    Ma jook… bolje nije moglo – odgovara neko ko se na ledenoj santi spušta niz moje glasne žice.

Gledamo se i ćutimo, ovog puta o nečem drugom. Toliko smo se već ‘karali’ rečima da smo nabildovali jezike, erektivno nam stoje u ustima punim cOktave tišine. Šta više ispeći pa reći, a da ne uzvri gorČinom?

**********************

A još juče, dolazeći ovamo,  voz je polako ulazio u stanicu. Razmenjivao sam čežnjive poglede sa ženom koja mi je nedostajala od vajkada, tačno sam osetio da je to najzad ona. Ćutke smo  mislili na one koji nas čekaju I koji su nam svojim postojanjem ucenili živote.  Na one zbog kojih se nismo upoznali i zbog kojih ćemo kao i do sada  izaći na različita vrata.

Ne znam zašto sam ovo napisao, voleo bih da nisam. Da nije bilo tako.

Advertisements