Svanuo je novi dan. Probudili smo se u stanovima i kućama koje nam sazidaše spečeni, primitivni dunđeri. najeli se hrane koju nam stvoriše krezavi, smrdljivi seljaci, bacili smo đubre koje će odneti neki gubitnički polusvet…

Sad ćemo skuvati kafu i staviti je na opomenu pred utuženje  RTS-a, koju koristimo kao podmetač. Uključiti tv i gledati polupismene ‘novinare’, nervozne jer su nedocrnjeni došli sa raznih morskih destinacija u London da izveštavaju kojekakvu gologuziju iz drage domovine.

Predsednik je već bio, stići će i vlada, čim zavlada, sve sa vodećim biznismenima. Sve će da pršti od krvi, suza i znoja na radnoj olimpijadi i to baš na tlu sa koga je Čerčil uzviknuo tu maksimu.

Videćemo kako je naš nesuđeni Knjaz Miloš Divac odveo najveće sinove i kćeri našeg naroda i narodnosti u svetski boj za ponos. Videćemo kako naš donedavni Hrčak spoljnih poslova (u koga ulažemo milione dolara) bodri najvećeg od najvećih sinova našeg naroda. Dečka koji na 5-6 sličnih načina najbolje na svetu prebacuje lopticu preko mreže, našeg najvećeg ambasadora i božanstvo. Navijaćemo svim srcem da osvoji zlato i sve što uz to ide: 30000 evra, nacionalnu penziju itd. Da osvoji 100tu medalju, jeeeeeeeeeeeee…

I šta? Hoće li od tog cirkusa  neko gladan dobiti zalogaj, neko siromašan i bolestan lek, ili  operaciju koju socijalno ne pokriva, hoće li neko samohran dobiti posao da gaji decu?

Sportske događaje će šarati reklamama (od nečeg mora da se živi) i žickanjem preko žiro računa za talentovane čeliste i njihovo usavršavanje na Prinstonu, za darovite fizičare i ekonomiste i doktorate na Jejlu i Kembridžu. Sutra ćemo se dičiti kad nam budu svirali iz Karnedžijevih holova, slali letelice i kredite iz NASA-e i MMF-a

U ovom našem stripu Superhik je prevaziđen. Dresirani smo da ponosno uzimamo (nama) siromašnima i dajemo (njima) bogatima.

RazmiŠljam ja tako dok se spremam da odem do komšinice, osamdesetpetogodišnje starice. Žene koja je 40 godina radila i kojoj je svo to vreme odbijano za zdravstvo, socijalno, penziono, za sudstvo, školstvo, vojsku (parazitaa raznih vrsta)… Koja živi u garsonjeri, bolesna i nemoćna, od penzije koja je manja od 200 evra. Kojoj, da nije mene ne bi imao ko da  prinese ‘leba i uz ‘leba, koliko može sebi da priušti. Koja je, kao babica, ceo radni vek donosila na svet nas site svega i gladne uspeha dobrostojećih.

Ps. Znam da ću, dok razni Topići, Šapići i  Grbići budu kukali kako u njih ništa nije uloženo, a dali su mnogo ovoj državi,  ja ispasti grbav zbog delikta zdrave pameti. Nije uputno talasati po mrtvom moru, narušavati skorenu žabokrečinu potrošačke logike čija je čaRobna formula: KUPUJMO NOVCEM KOJI (ustvari) NEMAMO STVARI KOJE NAM (zaista) NISU POTREBNE DA BISMO SE SVIDELI ONIMA KOJE (uopšte) NE VOLIMO.

Advertisements