Sedim za praznim papirom bez ideje u kasne noćne,  tačnije: rane jutarnje sate. Otvorio sam prozore i ulazna vrata stana da osvežim prostor promajom od spoljašnjih 30 stepeni. Papir sam pritisnuo na sredini pepeljarom i posmatram kako se batrga krajevima :  kao ptica krilcima , uhvaćena u zamku. Kad ne mogu ja priči doći će ona meni, osećam.

Dopre do mene škljocanje brave na ulaznim vratima zgrade iako sam tri sprata iznad. Izoštrio sam čula kao slepi miš, hvatam sve frekvencije i zvuke iz utrobe hodnika. Ovo je tvoj prvi komšija, vraća Šnaucera iz noćne šetnje. ‘Zepe’ su mu skoro nečujne, bolje razabiram pseće šape i dah. Čujem kako se penju, ulaze u stan, zatim rezu iznutra, potmulo.

Znam da ćeš noćas doći, uvek ti dolaziš, ne da ti se da skrnaviš svoj bračni prostor i krevet – ovako je lakša savest. Video sam popodne kroz prozor kako si ispratila muža do kola. On je nosio kofer, ti njegovo rezervno odelo na vešalici – znači opet službeni put par dana. Rastanak bi nekom neupućenom sigurno delovao dirljivo.

Sačekaćeš da se komšija raspremi i ode do kupatila, zatim ćeš oprezno krenuti. Bravu si ranije otključala i pozvala lift na svoj sprat da eliminišeš suvišne zvuke iz noćnog mira. Popela bi se pešice, nečujno, ta dva sprata, strahuješ od baba Jele s drugog. Ona ne čuje najbolje, ali ima loš san i vidi kroz špijunku kao snajperista.

Krećeš: čulo se izdajničko ‘klik’ kad si zaključala, zatim cvijuljenje vrata od lifta i startovanje motora. Koristim te trenutke da utapajući se u te zvuke zatvorim svoja vrata. Gledam kroz špijunku kako lift dolazi. Izlaziš i tiho ga zatvaraš, prilaziš na prstima i vrhovima noktiju dobuješ  po vratima davno utvrđenu šifru i najzad nestaješ u dovratku stana – DO MOGA.

Advertisements