Iza svakog početka dolazi  kraj,  a iza svakog kraja početak večnosti

Mi, žitelji podneblja, gazimo bukvalno i figurativno po podzemlju, a ono nas krotko trpi svojom travnatom grbačom. Gnušamo ga se i plašimo, a ono nam je oslonac – čvrsto tlo pod nogama. Čežnjivo gledamo nebo na koje smo okačili Bogove, anđele, raj – u podzemlje smo potrpali sve strahove, đavole, zle duhove, pakao… Olakšavamo se, guramo svoju nečist  u njega, ono nam odgovara lepotom i mirisom cveća. Hrani nas, rudi rudama, niče biljem i buja vodom. Na kraju, sve koje volimo po isteku roka  kopamo u njega, a duše im tražimo po nebu.

Ali hteo sam o nečem drugom da pišem i moram da požurim da bih stigao, jer  06:15:27 je trenutak koji će nastupiti za 5 minuta. Taj momenat biće činjenica koja kratko traje, naizgled ne znači ništa i dešava se jednom svaki dan. Ako se smesti u neki datum, recimo 4. oktobar, dešava se ređe – jednom godišnje. Ako se datum smesti u 19.. godinu, to je početak moje  priče koja još uvek traje. Taj trenutak, kao i ovaj današnji protekli bi nezapaženo da nije ovog spisa. Ja ga posvećujem onima kojima će se desiti nešto značajno baš u njemu:  u ime svih koji će se u njemu roditi, tragati, naći,  zavoleti, umreti…  Jednom će biti stavljena tačka na ovu priču, ali to neće biti sada 04. 10. 2012. Tačno u 06:15:27

Ps. Priča je zamišljena za 4. oktobar, ali tada ću uzeti slobodan dan

Advertisements