Jutarnjom bukom kukuriče  dan, lepetom krila bivših ptica iz mog jastuka.

Leto odleće sa selicama (lažno proleće u brišućem letu pre-sreće jesen).

Gazi me stan USTAjalim vas-duhom, bazdim uspomenom na vinograd s friške gore.

Muči me svrab pod gipsom na mestu nervnog sloma; soba s pogledom na grad koji te nema; nikad doživljen dodir tvojih prstiju koji ne mogu zaboraviti; plemenitost tvog pogleda na stvarima koje ne poznaju  tu meru dragocenosti, taj najkaratniji sjaj…

Moje buđenje je treptaj oka u kome se od sna preobražavaš u misao, tako jasnu da je dodir ubeđen u tvoje postojanje svakom papilarnom krivuljom svog lavirinta sa vrhova prstiju.
Moje je (uz)buđenje (od)laganje s-vesti da te za-pravo nema na-do-hvat… Emociranje uspomene na nedoživljeno i slutnja želje u nadolazećem.

Grickam poslednje zalihe olovaka za doručak , reči njihovog srca teško padaju na želudac – gorušicom.

Zjapim tiŠinom, nečujom krika svog prozora ka svetu urlajućeg  sveglasja.

Samo mi se noge čuju ( na čarape).

Izlazim u ždrelo svemu i svačemu gladnom moje malen-kosti

Variće me dan, a noć debelim crevom istoVariti na istom mestu, znam!

Je li ovo život, ili bolna potreba da se po-stoji –  tako blizu tebi da iz-gleda pre daleko..?

Advertisements