U trenutku kad se na svojoj terasi saginjao da spusti kafu na stočić začuo se prasak. Rupa u prozoru je zjapila na mestu gde mu je maločas bila glava. Pogledao je u pravcu ulice, ravnodušno je lenčarila u letnjem jutru potpuno nezainteresovana   za njega. Nijedno poznato, nijedno sumnjivo lice i šake koje se otresaju, ili prikrivaju tragove malopređašnje radnje. Upitao se kome se toliko zamerio, živeo je pošteno, nikom zlo nije naneo…  Međutim, kasnije, dok se spremao da pozove policiju počele su da mu naviru slike i sećanja. Situacije u kojima je povređivao i ponižavao ljude nekim postupcima. Nisu to bile drastične situacije, više sitne samoživosti, sebičluk, sujete – neke svakodnevne sitnice u kojima se moglo postupiti bolje, taktičnije, saosećajnije… Na kraju nije našao gotovo nikoga ko se ne bi mogao naći povređenim, što realno, što subjektivnim doživljajem nekih njegovih postupaka.

Ne mora se baš svakome zgaziti na žulj, stati na muku:  to je tako jednostavno da je besmisleno – pomislio je –  srećom, Stvoritelj će na kraju suditi o grehovima svakog ponaosob.

Ostavljam ga  uljuljkanog u toj zabludi – jer onaj koji je sve stvorio sve može i da razume pa ne može da sudi, zato smo mi ljudi  osuđeni na ljudsku pravdu. A ona je strašnija od svega.

Advertisements