Anjeli Zalenjskoj posvećujem

 

 

Posle tebe ostala mi je samo griža savesti.

Nemam čak nikakve uspomene koja bi te predstavljala u prirodnoj veličini, jednostavnu i vedru, neunakaženu udaljenošću.

Sve one uspomene koje pri nežnom svetlu lampe uspevam da izazovem iz mraka moga sećanja tako su nejasne da u njima ne mogu da pronađem tvoje lice. Kao da vreme samo tuda plovi i samo tvoje crte ispira.

Tvoje ruke su pobelele kao sneg. Kao da ni jedna kaplja krvi nikad kroz njih nije prošla. Tako su lišene osećajnosti da, kad se sa mnom pozdravljaš, imam utisak kao da stiskam predmet koji još nema svoje namene.

Tvoja usta potpuno su se izbrisala kao da je ćutanje kojim su kasnije morala da se služe iskorenilo njihov izgled iz sećanja.

Tvoja neprirodna smrt učinila je da je čak i prostor koji te je obuhvatao propao u zemlju i nije ostavio vidljiv trag tvoga boravka.

Kad ulaziš u sobu u kojoj se nalazim, čujem škripu otvaranja vrata i osećam dah vazduha koji pomera listove na stolu. Tada se plašim da otvorim oči da ne bih sreo tvoj pogled. Iako znam da se u tvojim očima razleže tama, ona svetlost nepostojanja, na koju ne reaguju moje oči.

Nesvesno ponavljam tvoje ime, kao da njime hoću da sprečim reči kojima ćeš mi se obratiti. Iako znam da se na tvojim usnama više neće roditi ni jedan zvuk i da  ni najsavršeniji sluh neće uloviti čak ni šušanj tvoje haljine.

Toliko se, eto, plašim pogleda koga nema i reči koje neće biti izgovorene!

A ti si bojažljiva kao i ranije, pa čak i više. Tvoje telo nije se usudilo da pređe preko praga i uzalud moje srce, koje i pored toga još uvek bije nekoristoljubivo, ubrzava otkucaje kao da hoće da te oslobodi ropstva udaljenosti.

Ti, uostalom, sigurno uopšte ne nameravaš da me pitaš jesam li učinio sve što je bilo moguće da bih sprečio tvoju smrt.

Nepotrebno te još jednom ubeđujem šta sam sve preduzimao, ali uzaludno. Nepotrebno se još uvek ispovedam o strahu za samog sebe, koji mi je onemogućio čak i misao o žrtvovanju slobode za tebe. (Možda bi ti to dalo nekakve izglede u borbi s njima za život.)

Ti si već davno odlučila. Već u trenutku kad su te, s tajnim materijalima u torbi, zaustavili u tramvaju, odlučila si da je sve svršeno.

A sve je to veoma mnogo, više nego što je za mene ikad sve značilo. Život koji si toliko volela da je zrak sunca tvoju najcrnju tugu razvedravao u osmeh. Studije koje si sjajno završila na tajnom univerzitetu. Ljubav, još nesvesna, ali koja se već iznosila iznad svakog tvog pokreta dahom nežnijim od najtananijeg mirisa. Sloboda koju nikakvo nasilje nije bilo kadro u tebi da ubije.

I mada znam, pouzdano znam da me tvoj pogled, što teži na kapcima, ne podseća ni na herojstvo, ni na odricanje, ne umem da te primim srcem, ne mogu da se odvažim na gostoprimstvo i da ti posvetim ma i jednu nezatrovanu misao.

A ti sigurno, kao i nekada, ne možeš da se osmeliš i da prekineš moje ćutanje.

Nepostojećim prstima čupkaš krpicu ništavila što ti je ostala od haljine i razmišljaš o rečima koje bi mogla da kažeš.

Listovi na mom stolu, poneti promajom, miču se kao tvoje usne i, kao i one, lišeni su krvi.

Slažem ih po redu i stavljam na njih pritiskivač ili knjigu koju imam pri ruci. Isto sam tako i onda tvoje reči pritiskivao poslovnim pitanjem.

Sada sam još okrutniji i tvoju zabrinutost omalovažavam nepažnjom. Jer ne umem, čak ni danas, da se odlučim na časnost, i ne umem da ti kažem istinu, kao što ni onda nisam umeo. A kako da je sakrijem pred tobom, koja i najneprijatnije bore misli ispravljaš i pročitavaš.

Kad stojiš preda mnom nevidljiva i čak nezamisliva, osećam se kao da si mi u grudi stavila svoje srce. Moje nikad nije tako bolelo.

Ne znajući zapreminu moga uzbuđenja, ono snažno bije naslepo i pri svakom otkucaju krvari.

Kakvim se to čudom desilo da su kugle koje su uništile tvoj život zaobišle tvoje srce, da je ono preživelo i nije izgubilo snagu koju mu je dalo očajanje?

Vazduh kojim je obrastao tvoj uzdah već je izgoreo, a svetlost iz koje je tvoj oblik iščezao već je više puta prestala da bude svetlost.

Tvoja čula su već zauvek sklopila savez sa stihijama i nikakav ponor niti uzvišenje ne remeti tvoju ravnotežu.

Tvoja krv već odavno teče pročišćenim koritom kroz srce Zemlje.

A ti se još uvek mučiš i tvoje očajanje, nasuprot neopozivim zakonima prirode, još uvek živi.

Mimo sveg napora koji činim da bih svoju pažnju rasejao i razbacao u sve vetrove i na sve strane sveta, do moje savesti dopire tvoj glas, nestvaran i neodoljiv kao glas savesti.

Listovi na mom stolu pomeraju se i nikakvim pritiskivačem neću uspeti da ih smirim. Tvoje su usne lišene krvi kao i oni.

Dok se, živeći po drugim zakonima nego ranije, probijaš kroz tkivo drveta ili se trudiš da u vazduhu produbiš za sebe put oko sunca, tvoj put je križni put.

Mada ti je pogled otplovio iz očiju, sluh se raspao, a mravi razneli tvoj dodir dalekim pejzažima, stalno doživljavaš nemir silniji od eksplozije bombe, od drhtanja ruku, od požara svetla koji budi zvezda u svom padu.

Postojim u vremenu kad je razum konačno pobedio  sklonost ka optimizmu. Ne mogu da imam čak ni varljivu nadu da ćemo se jednom sastati.

Ako moj dah naiđe na delić tvog disanja ili se moj prah pomeša s tvojim, to ni za jedno od nas neće imati nikakvog značaja.

Prostor među nama stalno će se povećavati, kao da se materija upela da nas razdeli. Čak nismo u stanju da odredimo uzajaman položaj mesta na kojima prebivamo.

Ako je reč o meni, neću posustati u nastojanjima, i pored svega.

Neaktivnu, od čovečanstva napuštenu aparaturu čuda i natprirodnosti spreman sam da pokrenem sam i da radim čak i po cenu samouništenja.

Pokrenuti omalovažena uzbuđenja, vratiti se na napuštena prostranstva mašte i ponovo upotrebiti poeziju kao oruđe za izvršenje nemogućih stvari.

Jer među nama ne može postojati drugo osećanje, sem osećanja nežnosti.

Bilo je samo slučajno što nisam uspeo da ti kažem reči koje je trebalo. Što nisam uspeo da ti priteknem u pomoć. Što nisam uspeo da te oslobodim od očajanja i da ti obezbedim nepostojanje lišeno nemira.

Verujem, i pored svega verujem da ću uspeti svojim uzbuđenjem da savladam sve prepreke koje su stvarni svet i ljudski razum nagomilali između nas.

Da će moje reči prelomiti smrtno ćutanje i da ćeš mi odgovoriti jezikom manje prodornim i koji će imati smisao blaži od glasa savesti.

Da ćeš mi se u sećanju objaviti stvarnim pogledom, sluhom ili osmehom i da ću rukom osetiti dodir tvoje ruke pri minulom stisku.

A kada čujem škripu otvaranih vrata i dah vazduha, obgrliće me ta nova pojava tvoga tela, neću umirati od straha. Biću uveren da mi nikad više nećeš staviti u grudi svoje srce.

 

Zbignjev Bjenkovski,  januar 1944.

Advertisements