Imam sobu s pogledom na sivi zid susedne zgrade, da nije nje pogled bi mi pucao ravno u dobro staro Novo gRoblje – naselje spašenih od nasilja. Imam fotelju s pogledom na Pandorinu tv kutiju,  prozor u svet koji mi se gadi. U kome se sve dovodi do apsurda: jedenje se slavi u ždranje, gašenje žeđi u pijanstvo, slava u pir, radost u histeriju, ljubav u orgiju, vera u prevaru, nada u ‘hoću sad i  hoću sve’, život u iživljavanje, kraj u raj…

I onda dobije tele viziju da je to suština, izađe da  benavi, glumi ono što je videlo, a ja svoje gađenje , prezir i  strah , maskirane krinkom nezainteresovanosti , šetam kroz krdo.

Muka mi je od nezaposlenih koji gledaju svoja posla i od jela čiji su sastojci do juče trčKarali poljanom i veselili se životu; sit sam onih kojima su oči gladne; jebe mi se za one koji bi sve da naguraju u svoje dupe;  od onih koji kujući svoju sreću lupaju bližnje po prstima; glava me boli od đubradi koje nit smrde, nit mirišu; za one koji žive  parole: ’živi svaki dan kao da ti je poslednji , jednom ćeš biti u pravu’ ne shvatajući da su sledeći tu logiku celog života na samrti…

Jedino volim decu, pun mi ih je Qrac, ali  mene slabo vole žene pa su sve te bebe još uVek (srećom) nerođene.

PAŽNJA! Ovo ne pokušavati samoinicijativno kod svojih(večnih) kuća 🙂

Advertisements