‘Tako je malo ljubavi u svetu da oni koji umeju da vole ne bi trebalo ništa drugo da rade’

D. Radović

 

 

Držati se za vazduh, omirisati  punim plućima  svaki uzdah pre nego što ga okužimo sobom, shvatiti kako to da je svugde, a nedočulan, da se bez njega ne može duže od trajanja agonije za njim.

Važi li isto i za ljubav?

Prigrliti vodu, shvatiti da se ne može obuzdati i poremetiiti njen mir  (na svaku silu odgovara povratkom u svoju savršenu formu),  da smo od nje ogromnim delom sazdani, da smo samo sudovi koji je nose, da kruži svime kroz nas i nama kroz sve i taj je krug srž našeg trajanja.

Važi li isto i za ljubav?

Pokloniti se svetlosti, njenoj deci – Suncu i Mesecu, jer ono je vid postojanja, u mraku sve su oči slepe, dan i noć reči koje gube smisao i značenje, izgled svega što volimo uspomena, bez nje sve postaje senka od koje se ništa ne vidi osim studeni i lutanja.

Važi li isto i za ljubav?

Divimo se zemlji. Ne gazimo je u maršu, već milujmo stopalima i propuštajmo kroz šake nežno, daće pregšt izo- bilja,  sve što nam treba za postojanje i kad se umorimo prolaznošću primiće nas u svoju utrobu kao večna majka.

Gajimo misao( ali plemenitu) , daje nam čak i svest o svesti,   jer ona nas treba – sve  boje, mirisi, ukusi, oblici, dodiri stanu u nju koja  ih nema, a svime ruko-vodi, rađajmo ih da nas razlikuje od svega ostalog za šta znamo,

Ništa mi ne znamo i tim ćemo neznanjem uništiti SVEt.

Isto ne važi i za ljubav.

Advertisements