Koliko nemira stane u vreme od slučajnog susreta u parteru do trenutka kad lampica broj pet u liftu zacrveni nijansom mog lica.

On je bio jedan od poslednjih primeraka kome je izumro dugačak, višenamenski nokat sa malih prstiju, nekako uporedo sa povlačenjem iz opticaja šibica kojima se čistilo crnilo ispod tih rožnatih izraSlina.

Koliko samoprezira zbog neizrečenog, napamet naučenog govora dok mi je vrata harmonikom presecaju iz perspektive.

On je bio od onih neposrednih, bučnih brka što vole da gruvaju šakom u leđa pri slučajnom susretu, čija se neumesno intimna pitanja čuju s druge strane ulice.

Koliko kajanja, upijanja tragova njenih mirisa jogi udisajima, stane u vreme dok odem do sedmog, pa se sa zvukom zatvaranja njenih vrata na(j)zad spustim do svog drugog sprata.

On je bio od ljudi koji je našao toliko razloga za kupanje (posle malog fudbala, pre lekarskog pregleda, posle napornog fizičkog rada, pred planiranu avanturu uz obavezno štrckanje dezodoransa u gaće, subotom bez razloga – ostalo s kolena na koleno) da nije imao potrebe za ustaljenim redom po tom pitanju.

Koliko novih ideja za oslovljavanje, vežbanja pred ogledalom, kuraženja sebe da će se to desiti već sledeći put, stane u mesece oklevanja.

On je bio čovek koga sam danas sreo zagrljenog sa njom.

Ona i ja smo se u prolazu pogledom izvinili jedno drugom – ona meni zbog njega, ja njoj zbog sebe

Advertisements