Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.
“Prazna je torba najteža” – pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:
“Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog
sveta.”
M. Antić

 

Opet osuđen na put izdržavaš kaznu u kupeu-ćeliji. Ropstvo = smrad. Sve te miške, erogene zone, noge ( neki ih ovlaš peru, s pola snage, jednom rukom, u drugoj je cigareta – pričala mi jedna osoba), tela se vremenom ‘osećaju’, noge usmrde, dobija se taj vonj ustajalosti što više put odmiče… Doziraš u sebe opori miris ropstva, aromu ustajalih tela u začetku, još dovoljno čistih da ti ne opiju svest nekim košmarima. Stidljivo se raspliiću čvorovi pertli i mašni, biraju rupice za dugmad sa više mesta za opuštanje tela. Pogledi vrebaju neutralne tačke za mirovanje – dugo i često gledanje poznatog doživljava se kao iskrenost, ljubav; nepoznat pogled na sebi vidi se kao nastranost, ludilo čak, ako je istrajan.

Šta je zapravo putovanje? Ubedili smo sebe da je brođenje prostora unapred, ka nekoj budućnosti, ustvari sediš u (na) mestu u nekoj kutiji dok budućnost munjevito prolazi kroz i kraj tebe, suprotno od smera kretanja voza. Aktivna budućnost je tamo negde, na zadatoj tački, čeka te kao uslovna sloboda. Sprema se kroz krađu dela nečije sadašnjosti. Jer oni koji te čekaju već spremaju posteljinu za tvoje buduće počinke, vijaju po dvorištu neko živinče čije će ti pečeno telo prineti kao nekakvom božanstvu za dobrodošlicu. Obezbeđuje se slobodno vreme za pozornost koja će tebi biti podarena. Biraju se spektakularne lokacije, one sa razglednica, kojima će te svečano provesti. A znaš da je sve to uvertira za ono poznato – svakog gosta…

I ovog puta će prokletstvo tvog lutanja biti balast o vratu domaćina, samar na rutini njihove svakodnevice. Moraš da priložiš svoju žrtvu na tas za ravnotežu vage koju si svojim dolaskom poremetio. Nakon ta 3 dana iz tajne fijoke stola dobrodošlice, vadi se ugovor prepun budućih zadataka, obaveza, pravila ponašanja… Potpisuješ ga jer nemaš izbora, iako znaš da je on samo zamka, zbir stupica u koje se kad -tad moraš uloviti, jer retka si zver željna slobode. Znaš da je sloboda neuhvatljiva kao poj ptičice koja je samo telom zarobljena. Ali nešto te tera da tragaš iako si svestan da ta potraga za njom ima cenu. Znaš i posledice – nova kazna, ćelija, vonj, put budućnosti kroz tvoje ranjeno tkivo, novo potkradanje nečije sadašnjosti, nove dobrodošlice…

Jer samo dok putuješ problemi ostaju iza tebe, jedini tvoj je: kuda dalje?

 

 

„Zašto sanjam snove koje je neko pre mene već sanjao, i zašto buđenja nisu slatki prelasci u mesto puno lenjosti i dobrodošlice? Zašto se od mene očekuje da po otvaranju očiju vrtoglavo uskačem u svet nenadanih uspona, padova, izbora, straha, odluka…a najviše kajanja?“

Marija S.

Advertisements