In memoriam Katarini Ćorić,  pacifisti po ubeđenju koja surovom igrom   sudbine počiva na vašingtonskom groblju ratnih veterana.

Kato, znam da ovo činim sa znatnim zakašnjenjem po ovdašnjim merilima, ali kad već nisam uspeo da ti priču pokažem za života pretpostavljam da ti u večnosti desetak godina ništa ne znači.

+++++++++++++

 

 

 

Zario sam joj nož između očiju i gledao kako  život gasne u njima dok me je bezubo gledala. Zatim seo i desetak minuta posmatrao kako pokreti gube na učestalosti i žestini. Kada su potpuno utihnuli, uzeo sam nož, i pažljivo, od samog početka grla je razrezao po celoj dužini tela. Obukao sam šake njenim telom, potom energičnim pokretom (pazeći na žuč) sluzavu unutrašnjost lišio utrobe. Najpre sam joj odsekao glavu a potom telo u tanke režnjeve.

Osetio sam mučninu i nesvesticu, seo na stolicu i utonuo licem u ljigave, krvave ruke. Molio sam se da neko ne uđe u kuhinju i prekori me što sam zaboravio da oljuštim krljušt. Mislim da bih na njemu ponovio postupak.

Glad je ubica, ja sam njegovo telo koje proždire druga. To se zove preživljavanje.

 

+++++++++++++++++

Slavimo Boga psujući masnim i zaslađenim jezicima.

Ničeg se ne bojimo, samo se gojimo.

Advertisements