Zgrčio je telo u spiralu, drhtao svakim člankom. Apokalipsa ga je ispljunula u strašan prostor predimenzionisanih oblika. Bio je sićušan u odnosu na sve oko sebe, upirao čula do krajnjih granica da percepciju svede na logičku ravan iz koje bi mogao da se orijentiše i deluje. Lep letnji dan bio je za njega užas pun nedoumica i opasnosti. Sva ta neznana svetlost, vetrić, žega, dražili su nepriviknuta čula. Mačka, kokoši, leptiri, bube, ogromna, preteća bića užasavala su instinkt za opstankom i iskonski strah od nepoznatog. Ostao je bez svoje planete u kojoj je rođen, gde je imao sve: vlagu, hranu, temperaturu, sigurnost… Imao je sebe i svoj mir – jadni crv bez svoje planete jabuke.

Najpre se čulo ‘bup’ kad se jabuka rasprskala, potom je Isak viknuo – Jao, EUREKA…
Udarac je istretirao tačku mozga zaduženu za kreaciju i čovečanstvo je dobilo zakon gravitacije. Isak je u svojoj uskogrudosti, tako svojstvenoj čoveku, shvatio samo jedan aspekt događaja – onaj manje bitan. Koliko je natrula planeta u kojoj mi crvotočimo, o koje kosmičko stablo je okačena, u kojoj prokletoj avliji će se raspući i kakvim strašnim prostorom ćemo gmizati niko ne zna. To je neka druga priča koja rađa užas. Međutim – ‘Svako telo uronjeno u strah izgubi onoliko smrtnosti koliko teži istisnuti strah’.

Advertisements