Danas sretoh preTeču – čoveka sa kojim se tetka zabavljala pre nego što se udala za drugog.

Pričali su poznanici da je to bila velika ljubav, za sva vremena.

Među………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………tim, tačke usred među i tim tetka nikad ni jednim slovom nije htela da mi odgonetne. Ostali imaju svoje,  često drastično suprotstavljene verzije… Stvarnost je jedna, a njenih tumača (nas) je previše – too much.

I zaista – sve dobre priče imaju taj tačkasti međuprostor među i tim. Mogao bih da romansiram taj deo njihovih biografija.  Da smestim nekakav zaplet u tu sobu koja gleda na Vukov Spomenik i izlazi na dugačak hodnik,  pre nego što  je ona kroz suze gledala ka Vuku dok je on teškim koracima odlazio niz hodnik…

Ali čemu čak i tačan odgovor koji ne rešava pitanje (čitaj – problem)? Da li umetnost stvara laž kako bi pomogla istini? Šta sa istinama kojima spasa nema?

Kako bilo, par nedelja kasnije upoznala je sadašnjeg i brzo ušla u koloTečinu. Skoro svi bi se zakleli da je taj brak prilično srećan. O tome već znam skoro sve detalje od kojih bi mnogi bacili ozbiljnu senku na takav utisak.

Među………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………tim, tim – tetka čuva moju  tajnu pa ću i ja njenu. Sačuvaću i vas na ovaj dan ružnih stvari među  kao što je ona mene čuvala.  Dakle – ovo je kratka priča o dve priče od kojih nećete saznati ni jednu.

I neću joj reći za današnji susret.

Samo ću je kao i svake godine na ovaj dan pozvati u isto vreme i znam da ću u pozadini čuti  pesmu:

A Božić je

a kao da nije

kad sam bez tebe

sve isto mi je.

 

I bi tako, dok ljudi, sve slaveći Boga, obesno praskaše put neba…

Advertisements