Živimo u zemlji koja je pred biološkima nestankom. U zemlji šačice bezobrazno bogatih i mase bestidno siromašnih. Gde se nema za operacije bolesne dece, za javne kuhinje, penzije, ali se ima za velike socijalne razlike. Živimo u zemlji koja ne zna šta će sa živima, a priziva novorođene. Gde ljudi skapavaju u bedi ili se ubijaju. Država se protiv siromaštva bori parolom: Živela samoubistva – što manje siromašnih manje i siromaštva.

A mi treba da uživamo gledajući kako se oni šetkaju po svetu, provode i žickaju. Sve mi to liči na domaćina raspikuću koji  zadužuje  porodicu da bi svog sina kicoša poslao na skupove familije koja se te porodice stidi i gadi. Ali nema veze, zato će kicoš da ode picnut, sa trubačima da im pokaže ko smo mi, da im zaigra na pragu umesto mečke i ponosno otpeva:

Ajde Jado kuću, ma i dušu da prodamo samo da igramo…

Kad se kicoš vrati trijumfalno cemo gledati slike i mastiti se iz kese koju su mu spakovali da se ne baci.

Ja ti rođače neću kvariti tu iluziju sreće, ali se neću diviti slikama sa pira i neću da glođem koske. Pošteno ću platiti svoj zdrav razum svojim asketizmom, pa dokle izdržim…

+++++++++++++++++++++++++

I – reći će mnogi – šta si novo rekao?

Upravo to – ništa, sve je staro koliko i ljudska izopačenost i zlo.  Neke se stvari nikad ne menjaju. Ovu pesmu sam objavio u časopisu fanzinu ‘Ars agens’, avgusta 1988. Tada  ‘izbori’  nisu postojali, ali je postojala mogućnost zatvora  zbog ovakvih subverzija.

Nekoliko godina kasnije napisao sam aforizam – ‘izbori’  su bili naša jedina promena.

Sada zatvora više nema, fotelje (čitaj stolice) su redovne i rezervisane. Sve je tako lepo da se i gladni često useru od muke, a ja od silnog ponavljanja isto- rije. Za sad je još podnošljivo, imam zalihe Bensedina pa i kad se userem ne sekiram se mnogo. Nekad ga kombinujem sa Vijagrom pa bi slatko nešto jeb’o, al’ me mrzi.

005

Advertisements