https://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/jos-ponesto-o-sitnim-dusama/

Ovu svoju crticu koristim kao uvod u muku koja me povremeno razdire. Evo o čemu se radi: u posedu sam rukopisa jednog meni dragog i nadasve nadarenog bića. Te sam rukopise kopirao uz njeno znanje, ali ona je u međuvremenu otišla svojim putem i na rastanku me zamolila ih koristim samo za ličnu upotrebu. Kad god ih čitam razderan sam između želje da to sa vama podelim  i svog obećanja. Osećam se kao BROD MAKSimalno nasukan na svoju nedoumicu. Možda prodajem dušu đavolu što ću ovo učiniti, ali moram, Bog mi je svedok koliko se mučim. Prelomilo je to što su ti rukopisi već bili na jednom blogu, dakle na raspolaganju svima, ona ih je kasnije povukla. Prenosim dve priče koje samo malim delom mogu ilustrovati moje oduševljenje njenim tekstovima.

 

Kišni dan i želja od bloka broj 5

 

“Hajde  unutra,  kišće“  zvala  je  majka  sa  prozora  dok  je  zabrinuto  posmatrala  oblake

kako  se  kotrljaju  preko  krova  Miladinove  kuće  preteći  da  se  već  treći  put  tog  dana

ratosiljaju vode koju nose. 

“Evo, majko, sad ćemo.. još malo.. neće kiša..“ bile smo uporne. 

Volele smo kišu. 

Još  dok  smo  u  dedinoj  kući  bile,  ‘nako  male,  trčale  smo  šljapkajući  dok  su  nas  vijali  da

uđemo unutra a nas tri cikale od smeha i govorile da ćemo porasti bar za pedalj još, ako ne

i više, samo da nam malo kiše na glave padne. 

Volela  sam  pod  verandom  biti  tako,  na  onom  tronošcu  klateći  nogama  jer  tad  do  zemlje

nisu  mogle  stići,  i  po  sat-dva  gledati  u  mehure  vode  kako  se  odižu  kad  koja  krupna  kap

padne. Baba kaže da kad kiša pada, pa se prave klobuci, onda negde i grad tuče. 

Znala je ona kako, pa da nas zaobiđe.. lati nož iz kujne pa ga baci na sred’ dvorišta. 

Nož  padne,  pa  se  odbije  i  još  dva  put’  odskoči,  a  baba  kaže:  “Seko  oblake  k’o  što  lebac

sečeš..!!!“ I ne bi grada, izistinski. 

Tako je moja baba sve magije znala, i mene naučila. Sad i ja znam zamađijati protiv grada,

i još što šta znam, al’ baba rekla da se o tom ne priča.

Pričala mi baba kako da nađeš nekog kad znaš ko je, a ne znaš gde je.

Pričala mi, jeste. I ja ne znam gde je.. al’ ne znam ni ko je, pa ga ne mogu zvati.

Kaže baba da se strpljenje uči dok si živ.

“Znam ja to, baba, al’ šta ako ja tako sedim i čekam, i on sedi i čeka, i prođe 100 godina, i

šta onda..???“ 

“Niko od sudbine nije pobeg’o..“

Kad bih znala, makar da mu javim, da ne brine. 

Tako sam ja jednom, a kiša je bila, sa onog tronošca skočila dole, otrčala do sobe, uzela lis’

iz bloka broj 5 i flomaster plave boje.. 

Zdravo, ja se zovem Morrana i volela bih da te upoznam. 

Kako se ti zoveš

Gde živiš

Kako da te nađem? 

Molim te, kad primiš ovo pismo, potraži me. 

Ja živim Na kraj’ sveta, imam smeđu kosu i čekam da dođeš.

Savila sam na pola, pa krajeve kao kad se pravi kapa, i sa druge strane, sad opet na pola..

tako.. 

Haaaaa, brod..!!! 

A dvorište imalo spust, ka ulici, i jedan šanac kud se sva voda iz oluka slivala, pa kad krene

da  nosi  lišće  ne  mož‘  zaustaviti  bujicu.  Kapija  nije  bila  skroz  do  zemlje,  jedne  godine

nabrekla od  kiša i  zime  pa se nije  mogla odbraviti nikako..  deda jedva skin’o i testerisao

donji deo. Sad kad čučnem, vidim noge kako prolaze pored kuće. 

Spustila sam brod u šanac.

Samo sam videla kako je pod kapijom nestao ostavljajući plavi trag flomastera.

……………………………………………

 Mora biti da živiš daleko čim brod još uvek nije do tebe stigao.

 

 

 

 

Ja sam Bloger, a ti..?

 

“Kakva ti je to ‘artija..?“  vija me baba po  dvorištu.. 

Šta to pišeš, daj da vidim. “ 

“Ništa, ništa, nešto što ne treba..“ ubrzavam korak ne bi li joj umakla, al’ baba sve brža,

već joj oči na  vr’ mog ramena, gviri. 

“Kad je ništa, daj da metem u klozet, da ne pravi lom po avliji..“ uporna je baba.. 

“Od onomad sam metla novine, već nema, oni kad su bili da argatuju na prikolice kad se

stovarivo kukuruz sve potrošili, koda im, Bože me prosti, spram glave bilo, sve sedeli redom

tamo..“ 

 

“Nije  za  tamo,  baba,  to  je  nešto  za  školu..“  i  u  tom  u  avliju    uđe  baba  Stana,  te    viknu

“Ooojjjjj, domaćiniii..“ kao da joj kožu s’ leđa deru, baba se ukopa od čuda setivši se da je

ova došla da zajmi jaja, te ja iskoristih prednost i trk u gumno. 

Ispod stare  kajsije  mala šamlica.. grane spuštene   do  zemlje,  kajsije  rasute s vud’ okolo..

skupile se guske pa ih  vijaju. 

Tu se sakrijem od svih i sretnem sa samom sobom. 

Svesku, malo pogužvanih krajeva jer sam je sklanjala od  radoznalosti babine, spustih na

krilo.. 

 

Datum.. nekada davno. 

Mesto.. Negde na kraj’ sveta. 

Moje misli. 

  Uzdah..  

 Morrana

Ohhhh, kako se piše uzdah, a da to nisu slova..? 

……………………………. 

 

Kajsiju su posekli, osušila se i istrulela.. ja mislim da je umrla od tuge što  više nismo tamo.

Jato gusaka svelo se na gusana Gigu kom smo odlučili da zadržimo ime čak i  kad je počeo

da  nosi jaja. 

 

Negde na  kraj’ s veta postoje sveske.. postoje nemi  svedoci.. postoji dokaz da sam  živela..

ostavila trag. 

………………………………

 Nekada smo sakrivali sveske u kojima smo zapisivali misli.. 

Sada objavljujemo misli, a sakrivamo se od svih. 

Tako  bih  se  još  jednom,  makar  malo,  sakrila  iza  stare  kajsije  dok  jato  gusaka  rovašenih

crvenom bojom pada kao sneg svud  oko mene.. 

 

++++++++++++++++++++++++++

Draga moja drugarice, ako čitaš ovo imam samo dve želje: da  je brodić stigao do njega, a on do tebe;  I da mi ne zameriš što sam 2 bisera iz tvoje niske podelio sa ljudima.

 

Advertisements