Sve je  bilo satkano od preživljenih snova i lebdelo tim prostorom,  prskano najfinijim česticama prašine koja je u snopovima sunčeve svetlosti  kuljala kroz rane krova. Babina preslica, dedin alat i šubara okačena o držalje sekire,  lampa na gas, pegla koja se puni žarom, nahtkasna sa knjigama, košara od pletenog pruća, verige i potkovice …svi  ti eksponati prošlosti su se kao ringišpil vrtelo oko moje glave. Samo ona je uronila u tavan mamine kuće željna daha prošlosti.

Verovatno sam iz te gornje perspektive izgledao kao zakopan do ramena u drugom vremenu, samo glavom izronjenom u doba kad se moglo slobodno disati.

Telo bi ‘telo dole, teži zemljinoj teži – ono ne zna za snove . Visilo je u sadašnosti sa nesigurnim osloncem na dve dekade vremešnih merdevina za ni na nebu ni na zemlji. I fizika uvek pobedi prolaznošću materije i  bolom.

Zemlja me rasani udarcem u dupe. Osetio sam trnce na temenu,  suze u očima I nešto u ruci. Moja crvena bananica – prvi svoj telefon  koji sam imao u životu.

https://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/bulevar-devedesetih/

Odakle on ovde kao nesigurna veza među svetovima? Prekinuta veza.

Mora da su sve nestale, zaboravljene stvari nebacane u tom mraku tavana mog života. A merdevine su pukle baš na najtrulijoj dekadi  života gde je moj pad smibolično počeo i traje  sve do sad…

I svaki pokušaj da se zaviri u vreme kad se moglo bolje vodi preko natrulelih sećanja i rezultira bolnim i otrežnjujućim bolom od pada u sadašnjost.

Advertisements