Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto. U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Medjutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa. Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Možda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to. Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Djakomo. Rekao sam mu: “Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izdužena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?” “Nije da liči, gospodine”, rekao je baštovan Djakomo, “to i jeste nadgrobna humka. Jer juče je, gospodine, umro jedan Vaš prijatelj”. To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sandro Bartoli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom. “I ti hoćeš da kažeš”, rekao sam Djakomu, ”da je moj prijatelj sahranjen ovde.” “Ne”, odgovorio je on, ”Vaš prijatelj gospodin Bartoli”, rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još je imao poštovanja, “sahranjen je u podnožju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo Vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u Vašem životu, gospodine, odražavaće se baš ovde.” “Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja”, rekao sam mu, “molim te da poravnaš tu grbu.”
Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetam po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put kada bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kažem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti. Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje, ne bih naleteo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao u tišini noći I glasno pitao: “Spavaš li?” Ali, on nije odgovarao.  On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće. Medjutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje, baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o drugu grbu. Umalo da se opružim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem: “Djakomo, Djakomo!”, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Djakomo se pojavio na njemu. “Kakva je, do djavola, ova grba?”, vikao sam. “Jesi li nešto iskopavao?”  “Nisam, gospodine. Samo što je u medjuvremenu otišao jedan Vaš dragi kolega sa posla”, rekao je on. ”Ime mu je Kornali.”
A onda, posle izvesnog vremena, naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Djakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam želeo da saznam. On, Djakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. “Ko je?”, upitao sam. ”Je li neko umro?” ”Da, gospodine”, odgovorio je on. “Zvao se Djuzepe Patane.”
Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnožavaju. Bilo je malih, ali bilo je i džinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim sići sa druge strane, kao da su brežuljci. Dve tako velike narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Djakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog života, okrutno otrgnuti. I zato svaki put kada bih u mraku naleteo na ta dva grozna brežuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. “Kornali”, zvao sam, “Patane, Rebici, Longanezi, Mauri”, zvao sam ljude koji su odrasli sa mnom, koji su godinama radili sa mnom. A zatim, još glasnije: “Negro! Vergani!” Bilo je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao.
Malo pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu brežuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
A ovoga leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto užasno popoeti se, pravo planinarenje, apsoluto je trebalo izbegavati i zaobilaziti je. Tog dana nisam dobio nikakvu ružnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraži prijatelj iz mladosti, izmedju njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, život i najlepše stvari, zajedno smo istraživali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina. U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. “Ne, to je nemoguće”, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo “da”, zakleo bih se da mi je neki glas rekao “da”, a dolazio je iz nekih drugih svetova, ali možda je to samo bio glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt.
Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim užasnim tugama, život je ionako kratak i težak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastužuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na žalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju dogadja se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literarna šala, stvari zaista tako stoje.
Naravno, pitam se, takodje, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, možda neka grbica, drugog ili trećeg reda, možda samo nabor na polju, koji se danju kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, spotaćiće se. Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaćiće se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.
Dino Bucati, Prodavnica tajni, Beograd 1998.
(Naslov originala: Dino Buzzati, La boutique del misterio
Advertisements