Deda je govorio: “Šta ti je život – kroz jedna vrata uđeš, kroz druga izađeš i gotovo…“

Otišao je bez pozdrava (nakon što je par dana tražio ta druga), dok sam bio na putu, kao da je samo to čekao – da nestane bez objašnjenja..

U potrazi za kreatorom svoje sam-oće propustio sam balet senki koji bih najradije prespavao.

Prošlost je stavila nogu u vrata, taman da se provuče poneki neuhranjeni fantom.  Ne mogu da ih zatvorim za sobom. Sa budućnošću pričam nabusito, kroz špijunku, sa kvakom u ruci , kao da imam gde drugde da odem, kao da mogu iz nje da izađem.

Otac je voleo da kaže:“Lako je čoveka uniziti, ajd’ mu kupi košulju…“

Jel ovakvu kakvu si meni skrojio? Ludačku, da se kopčam s leđa. Sa rukama svezanim u stavu mirno da ne bih čeprkao po ranama i zagadio ih.  I kad sam stasao da te pitam kako da iz nje izađem, rešio si da odeš 12 dana ne pričajući ni sa kim, pravdajući se nekakvom komom. Uzdisao si čist kiseonik kroz medicinske škrge okružen nama koji smo se gušili uspomenama.

Ispekoste pa rekoste deci, preci, al ne rekoste je li mašta važnija od znanja, jer „Spolja je fosil, iznutra zivi organizam.”

Karali ste me uvek iz glupljih razloga od onog pravog  – što sam ličio na vas. (M)učili ste me mudrostima koje nemaju poentu u vremenu koje je došlo, rođaci, i sad sve znam, osim šta ću sa tim. I  lutam životom smejući se osmehom ranjenog junaka*. Eh, da mi je bar neko krilo za suludu glavu da u njega udahnem još jedan život i izdahnem ovaj svoj (ako se baš mora) .

 

*Naime, po svedočemju pre-živelih, jutro nakon bitke, Kosovka devojka je pohodila poprište i začula ječanje jednog ranjenika. Bio je rasporen i rukama držao utrobu da ne ispadne. Klekla je, odložila vrč s vodom, uzela mu glavu u svoje krilo i upitala :

– Bole li te rane, junače?

– Bole samo kad se nasmejem – rekao je kroz osmeh.

kosovka

Advertisements