Neko mi je ukro akrostih.  Dežavideh se u vRemenu bUdućem, škrguće dišućem… Samo će svraćati samoće kad sam ‘oće. Kuda poći kad ti mrak u oku zanoči, kad trepćeš noć i bezdan bez dna,  vazdan. Očas mi se noćas sama pesma piše. Strojim je u dugi red, štrojim stih ove njene, ja bih o grozi baš u prozi sa svim moćima koju reč ima. I videh gde zavideh sebi iz futura, jer ovo sad je pesma za ono što se tamo sprema. Noćas mi je stalo ni do čega I zato nazdravljam mlekom ko klekom.

Život je sjajan, ne znaš ‘de pre sija, a ti sve sabiješ u mrak gde čuči depresija.

Moje večito sadašnje vreme je ‘pre-zent’ – upravo prošli trenutak pun straha od budućnosti. Njime se branim, analiziram bore I ožiljke od zuba vremena – te gravure na bravurama prošlog. Nikakvi treninzi, pirsinzi, pilinzi I stajlinzi, kakofonični  ’…inzi’  nanizani u množini,  besmisleni izumi ne pokriju te tragove na biću.

I zbrajaš tako besmisao ne bi li se besmisla otresao. Večernja šetnja te je dovela pod lipu u dvorište osnovne škole. Po ustaljenim ljudskim merama  ona je tek malo mlađa od tebe,  faktički ona je još devojčurak, a ti već sredoVečan. Nisu je postarale nade, strahovi,  želje, ambicije koje su tebe obeleŽile…

Nikad nije poželela da je odavde presade u dvorište nekog fakulteta, a odande pred ulaz u prestižnu svetsku firmu,  da odande, sa tog vrha prezrivo gleda rođakinje koje su ostale u ovom  dvorištu . Nije se žalila na mrazove I žege, nije strahovala od gromova I oluja. Nije vas proklinjala kad ste je tetovirali imenima klubova, bendova I simpatija. Nije klela sudbu kad ste (vi pobegli)  sa njenih ekstremiteta virili u učionice da vidite koga će biologičarka prozvati na času. Kad ste je streljali strelicama I raklicama. Čak ni kad vas je Šok učio da gađate nožem nije umirala od straha, mirno je podnosila  ubode zasipajući vas otpalim helikopterčićima čaja u perspektivi.

Nije trenirala boks da bi  na olimpijadi nokautirala strašnog Viktora Savčenka I posle se smuvala sa Meri Deker(kasnije Slejni, jer čudna mi čuda – svaka se kad tad uda).  Tada nisi znao da trči drugom, tom  njenom prugom

Nigde nije putovala, a vas je čekala s putovanja I slušala lovačke priče kojim ste ih kitili. Krila vas od sunca, od pogleda na vaše prve cigarete I poljupce, krila tajne drugarstava I prvih nesuglasica. Trpela vas I volela takve, bez rezerve. Sve dok se niste osuli svetom naježeni ličnim samoćama…

A nekoliko decenija pre, jednog majskog dana, kao dežurni četvrtak, tog petka si pomagao domaru, čika Stoletu da posadi mladicu lipe u dvorištu. Već prilično pod gasom, Stole je zatrpavajući koren otpljunuo, odbacio ašov, nategao pivo pa zagledan negde rekao za sebe:”Od ovog nema leba…”

Ne znaš na koga i šta je tačno mislio, ali sad znaš da je bio u pravu, jer zaista:

“Ko nije drvo razumeo prvo

Pa tek onda sadio

Taj nije ništa uradio

I shvatiće kad tad

Da ne zna šta je hlad.”

Tako je I sa životom – najpre ga iživiš, pa  razumeš.  Mnogi ni tada…

Trči, Bane, trči…

Advertisements