Dan se muči kao samohrane majke koje kuvaju veš za ručak.

Žulja sredom kao ponedeljak ujutro… Kako da ga razgazim?  Čime da ga obeležim ovakav – prolazan u mestu? Ubogi zatočenik prihvatnog  centra Doba-novaca.

Centar za ravnotežu nema ravnotežu u centru, klatim se kao vreme u kutiji od maha-goni-ja okačenoj o zid.

Ti si dar na van dohvat ruke koji strahujem  da načnem,  bojim se da te ne skrham dugo taloženom željom. Posmatram te kroz suzu kao kroz celofan, u nju sam te uvio svojom čežnjom.

Šta mi je par ruku za ovoliku želju, krošnja  mi treba da te razgranam zagrljajem.

Ja sam  žalosna  vrba koja bi izula svoje korenje iz zemlje I bosa lutala put tebe, sve do podneblja gde mogu roditi grožđem i postati razdragana.

 

Moja je ljubav skromna i okrepljujućaa kao izvor sa koga se odabrani krepe, a ne teatralna kao hučni vodopad kome svi pokorno dolaze na poklonjenje zadivljenih sočiva i smeštaju slike u memorije velike ko nokat.

Znam budućnost, a prošlosti se sećam, jedino je sadašnjost neizvesna. Dok pišem obično mi ruka drhti, zenica se u oku suzi . Svaki pokušaj da ispišem ljubav je ubedljiv  koliko  samrtnik koji svoje stanje objašnjava kijavicom.

Kao rob upregnut u zabLudu da je rođen sa sedlom, a gospodar s bičem.

Kao ptić koji ceo život odčami na grani jer su ga ubedili da je u kavezu.

Kao reč  koja nema glas i kojoj još nije određen smisao.

Moja je ljubav tajna samo zato što je neizreciva iako sam čitav život posvetio rečima.

Tvoj je zagrljaj divni tren večnosti. Večnost tren tvoje ljubavi, ljubavi moja.

Željno ga sanjam ukorenjen u  blatu jesenjeg aprila.

 

Advertisements