‘Svako telo ostaje u stanju mirovanja ili jednolikog
pravolinijskog kretanja dok pod dejstvom sile ne bude
prinuđeno da to svoje stanje promeni.’
Zakon inercije ( 1. Njutnov)

Misli ti se grozničavo roje po glavi. Nepovezane, protivurečne, pokušavaš da ih povežeš u nit za koju bi se uhvatio kao za spas. Ljudski je grešiti, ljudski je i praštati. Zar su svi prema tebi uvek bili bezgrešni? Naravno da nisu, pa ipak nikog ne mrziš. Ako zamisliš holivudski kliše gde neko visi nad provalijom držeći se prstima za rub, svakom bi pružio ruku. Jadne su parole ‘ ti si mrtav za mene’ i oni koji ih koriste.
Kažu da u psihijatriji postoji sindrom gde neko nekog tako sahrani u sebi da mu zaista postane nevidljiv, potpuno izbriše sećanje i svest o njemu.
A, šta je istina, pravda? Svako ima vlastiti doživljaj, isti događaj, a različita viđenja, mišljenja…

Sećaš se da ti je deda pijan, očajan, kroz suze pričao o događaju iz onog velikog, pravog rata. On i drug bežali su od potere. U jednom trenu su pali, Marka je rafal sasekao po nogama, nije mogao da ustane, a potera se približavala. Do čamca u kome su ih čekali drugovi delilo ih je nekoliko desetina metara brisanog prostora.
– Ostavi me, idi, spašavaj sebe – prostenjao je Marko.
Meci su zujali u rojevima, shvatio je da ni sam ne bi uspeo da istrči, a ne bude pogođen. Bio je kao zver u stupici.
Inenada se javi ideja, strašna, ali spasonosna. Uhvatio ga je za ruke, okačio sebi na leđa i potrčao svom preostalom snagom.
– Hvala ti – bilo je poslednje što je Marko izgovorio, a odmah potom njegovo telo je počelo da poskakuje od kuršuma.
Deda je stigao do čamca, slave i ugleda koji su krckale generacije naše porodice. Uživali smo plodove laži.Svi ostali su to videli kao nesebičan, herojski čin, samo on je znao istinu i živeo sa njom.
A, šta je zapravo istina i pravda samo Bog zna. Vaspitavaju nas lažnim pričama i legendama. Nisu svi rođeni da budu Mali Radojica i Starac Vujadin – kažes sebi. Neko se slabo nosi sa strahom i bolom…
Bol, strah i glad su zveri opstanka – ti si njihovo telo koje mora proždirati druga da bi sačuvao svoje…
*******************
– Poslednji put te pitam, ko je bio? – islednik ti se uneo u lice i viče u nos kao da je mikrofon. Pofajtao ti je podočnjake pljuckavim pitanjem.
Podupireš se leđima o naslon stolice, dok se jeza penje uz kičmu i koncentriše na lopaticama.
Imaš li i ti štit od nečije kože za svoja leđa?
Ljudski je grešiti…
Izgovaraš tuđim glasom kao da time skidaš odgovornost sa sebe – Nisam ja, student je zapalio žito – lažeš zatvorenih očiju…
Ionako će možda to jednom biti proglašeno istinom.
A ti ćeš se već nekako izboriti sa nesanicom na zrnu savesti…

109322052_uQVyNB_1413457118

Zakon inercije (

Advertisements