Ne volim lepa, sunčana i topla prolećna jutra. Tada moj tmurni pogled  na svet ima osećaj krivice. Još kad odgledam jutarnju vremensku prognozu sa  obaveznim uputstvom za konzumiranje dana u formulaciji ‘subjektivni osećaj’: danas će se hronični bolesnici osećati kao zdravi, a oni koji još nisu bolesni, ili se neopravdano osećaju zdravo, će imati osećaj da su voljeni, poštovani i dobrostojeći.

Ja, kao svaki cinični depresivac se drznem da imam ličnu subjektivnost koja se kosi sa kolektivno zadatim optimizmom. Izađem na balkon i sva mi ta lepota deluje otužno. U silnom blještavilu jutra baš zapazim samo senke u očima ranoranioca. Ne uspevam da vidim lepotu i romantiku u suncem okupanom đubretu oko kontejnera. Odsjaj sa njegove 4 zvezdice koji me zaslepi ne vodi me ushićenju. Naprotiv. Gledam kako najmanje mudri i kvalifikovani ustaju prvi da bi zauzeli kakav takav položaj u društvu. Stičem utisak da je više onih koji vade iz kontejnera nego što u njega nešto stavljaju, samo što ovi drugi imaju dosta za baciti, a prvi uvek (njima) malo za poneti. Sve tu može da se iskoristi. Najpre dolazi ekipa koja skuplja papir i karton. Za njima ekipe za plastičnu i limenu ambalažu koju presuju pod nogama sa takvim žarom kao da gaze one koji su ih doveli u takav položaj. Posle tih biznis ekipa dolaze žene koje prebiraju po odbačenim seknd hend krpicama. Na kraju dođe stari Ciga: trudbenik  golog opstanka. Bude tu bačenog hleba, ako mu neko udeli i koju paru imaće za omiljeni sendvič koji pravi na sledeći način: uzme dva parčeta hleba pa između njih ubaci parče kupovnog hleba, mmmmmmmmm…

Kako se sunce diže tako izviru nove kategorije veseljaka. Vreme je za školarce. Prolazi bučna i razdragana grupica dečaka.

-E, znaš da Miloš ima novu ribu?

-Stvarno, kakva je?

-Brate, ko da je otreso sa gabor drveta. Ne daj bože da sanjaš kako te juri, a ne možeš da pobegneš…

HAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHA

Iza njih, na pristojnoj distanci (jer valjda je po novom zabranjeno mešanje polova) ide grupa devojčica, posmatra Cigu kod kontejnera i prigušeno komentariše:

-Znaš šta klošar radi za kompom? Pa kopa po risajkl binu.

-A je l’ znaš ti šta radi klošar u pećini? Pa smrdi ko zmaj.

-Da, a u 4 popodne smrdi sve u 16.

Hahahahahahahahahahahjhaha

Hvatam sebe u kritici omladine, ali prisetim se da sam i ja nekad bio mlad i veseo, toliko uživao u životu da mi je i tuđa nesreća bila razlog za dobro raspoloženje. Setim se Alana Forda i čuvenog skeča gde uboga porodica na đubrištu vidi odbačeni frižider i jedno odrpano dete sričući sa vrata frižidera kaže (u čuvenom hrvatskom prevodu):“Tata, što je to mlijeko i sir, što je to ‘jaja’?“ Smejali smo se do grčeva stomaka i godinama koristili repliku u pošalicama, ali nismo to viđali uživo pa se može uzeti kao olakšavajuća okolnost.

Potom oživljava i komšiluk. Oni upućeniji u tračeve zaziru od mene. Šuška se da samo posmatram i da pišem  kolumne u nekim novinama, ili skečeve za neku humorističku emisiju, ili neke blogove, nisu sigurni, al znaju sigurno da i komšiluk u tom škrabanju izvrgavam ruglu. Oni kad me vide na balkonu, ukurve se dok ne zamaknu iza ugla. Bračni par od preko puta koji se do sitnih sati svađao, izlazi iz zgrade. Žena ga srdačno uzima ispod ruke i kroz zube mu uz osmeh govori:“Ne otimaj ruku, eno ga onaj kreten gore, smeškaj se i pravi ljubazan, neću da osvanem u nekim novinama ujutro, ili u nekom skeču uveče, da nam se smeje ceo svet.“

Izlazi i komšinica iz moje zgrade. Ona je iznad tih trivijalnosti, ona ne hoda već  lebdi u svom samozadovoljstvu na oblaku od kupki i parfema. Oholo prelazi pogledom preko mene kao maločas preko oluka. Ne zna da znam.

https://ironijexl.wordpress.com/2012/08/07/ulaz-do-mojega/

Posle se već polako pojavljuju i prvi šetači. Mladi par sa tek prohodalim detetom staje kod izloga mobilnih telefona, detence upire prstić prema telefonu i skiči – tatatatatata… Čovek se glasno smeje a žena mu kaže:

-Tebi je to smešno. Eto kako te dete doživljava, nikad nisi tu, kao da sam žena pomorca.“

-Ne počinji opet, molim te, zaradi ti, a ja ću da sedim kući i ništa da ne radim“

-Ništa ne radim? Juče sam ceo dan prala veš…

-Mašina je prala, a ti si spavala, gledao sam te i javio mi se naziv za skeč ‘Leš pere veš’.

-E taj skeč više nećeš da gledaš, od sad se sam peri…

I tako mene od jutra smori tolika lepota. Povučem se u sobu i ne izlazim ceo dan.

Zato volim ovako tmurna i kišovita jutra, nekako su kompatibilnija sa mojim pogledom na život i nemam grižu savesti – jer, tmurno je i u bukvalnom smislu reči.

Pesimizam je najbolja odbrana od uzaludne nade.

Samo je još u paklu veselo – vrag je odneo šalu.

Advertisements