U ranijem postu (https://ironijexl.wordpress.com/2013/01/29/rukopisi-ne-gore/) sam izneo svoje dileme, a pošto sam se njegovim objavljivanjem rešio dela griže savesti, reših da se još malo rasteretim 🙂 Ovom prilikom prilažem još dve, tematski dosta različite priče, ali se sklapaju u celinu i daju jasnu sliku sveta u kome živimo iz vizure jedne misleće i pre svega emotivne žene.

Gospodin Zverka..

Možda bi najslikovitije mogla da ga opišem kao nekoga ko privlači poglede..
U markiranom odelu koje mu je samo još više isticalo figuru prilazio je kancelariji
osmehujući se, a ja sam se u tom trenutku mogla zakleti da osećam miris parfema kako
probija kroz ključaonicu.
Oslovljavali smo jedno drugo sa Vi držeći se distance, iako smo i on i ja znali da je
privlačnost već tad bila jaka, na izgled kontrolisana i za druge neprimetna.
Nakon toga je On nazvao, a ja sam odlučila da ga pustim i vidim da li je ono što traži
srazmerno onom što daje.
On nije znao da ja znam ono što u tom trenutku nije bio spreman da kaže.
On nije znao šta od mene može da očekuje.
On je mislio da sve zna.
Ja nisam želela da pitam.
Zašto bih..?

Večera u jednom od najpoznatijih restorana bila je savršena prilika da uđem u njegov svet.
Manire je imao i odlično se njima služio.. Pridržavanje kaputa, primicanje stolice.. tretman
princeze bio je u najavi. Kada nam je prišla devojka sa korpom ruža, najveća je završila u
mojim rukama. Muzika je tiho svirala, konobari su se razleteli, a On je govorio kako
nikada nije sreo nekoga ko ima takve oči kao što su moje.
Možda bi mu bolje bilo da je u njih manje gledao.. jer su njegove razvodnjene, mutne,
izdavale sve što je mislio da čuva za sebe.
Imao je ritual.. najpre ode da opere ruke.To radi toliko često da sam se počela pitati gde je
tolika prljavština i kakve se to nečistoće brani.. voda ne može sprati sve, samo ono čime
ruke prljamo. Zatim uzima viljušku i nož i bira zalogaj. On bira šta će mu u usta ući kao
što bira šta će mu iz usta izaći. To me zabavlja. Posmatram ga kako okreće komadić
krompira okrajajući oštre ivice ne bi li, savršen, stao na viljušku. Za to vreme priča
smišljajući unapred kako će reći to što želi da kaže. Na kraju rečenice zabada viljušku i

lagano spušta zalogaj na jezik.
Maestralno!
Nakon večere u tanjiru ostaju krajevi, korice i gomile neizgovorenih reči.

One izgovorene crtaju mi sliku.. korenje vuče od negde ispod Dunava. Sa svilenog jastuka
nije imao potrebe da silazi. Ima, i to se vidi. On zna da i ja to vidim. On zna da ja nisam
svraka koju privlači sjajna ljuska. On zna gde sam i ko sam. On sluša odakle sam.
Zadivljen je mojom pojavom, mojim izgledom, mojom snagom i energijom. On je taj koji je
privučen. Mi ne sijamo istim sjajem.
Navikao je da ga zovu. Ja ne zovem. Navikao je da ćute i trepere trepavicama do tačke
iznemoglosti. Ja ne spuštam pogled. On vidi da sam drugačija. On se pita da li sme.. Ja se
pitam dokle da ga pustim.

Opet zove. Javim se sa osmehom i on želi da dođe. Automobil više liči na svemirski brod u
kom zakon gravitacije gubi smisao. Sedišta se greju do tačke usijanja, a mi brzinom
svetlosti jurimo zaleđenim putevima do još jednog poznatog restorana. Ukoliko se dogodi
repriza, odlučila sam, biće poslednja.
Treća večera se nije dogodila. Nije više imalo smisla.

“Znaš..“ govorila mi je drugarica prilikom jednog od naših višečasovnih razgovora“naučila
sam da se kikoćem“, pri tom ispuštajući nekakve krecave zvuke oko glave.
‘I ti bi to trebala da praktikuješ..“ nije prestajala da me ubeđuje.
“Tada bi taj neki manje tog iznutra video, a više u to spolja uživao. Ne bi se gubio u toj
dubini, ne bi video da umeš i znaš. Tada bi shvatio da ti je potreban i našao bi svoju svrhu.
Od kad se kikoćem, oko mene gomila. Smatraju da nisam komplikovana, plitkoća uma
ume da privuče. Glumim da sam slaba da bi jači pol imao momente kada samopouzdanje
ide gore, a strah od zamene uloga gubi svaki smi sao.“

“Vidiš..“ imala je želju da kaže to što je zamislila, pa sam odlučila da je pustim i saslušam,
“ti si potpuno samostalna, finansijski nezavisna, obrazovana i izgledaš prokleto dobro. Na
prvi mah privučeni, retki će se snaći da započnu najobičniji razgovor sa tobom, o
ozbiljnijim stvarima da ne govorim. Posebnog mentalnog sklopa treba biti taj neko ko se
neće osetiti ugroženim pored tebe, ko će moći da podnese ideju da si ga izabrala sve sna da
čineći taj izbor zapravo ugađaš svojim željama, a ne povinuješ se njegovim. Pitanje je da li
ćeš naići na onog koji može podneti da bude izabran pre nego što stigne sam da bira.
Ovako ja biram da pustim da biraju sve sno se pretvarajući da sama ne umem izabrati..
Oni ubeđeni da su izabrali, ja se zakikoćem radi potvrde..“

Zvuk poruke na telefonu prekinuo joj je monolog. Jedan od “ubeđenih“ zvao ju je na kafu
uz gomilu sladunjavih reči.
“Pogledaj, sada ću ti dokazati da sam upravu. Ako mu pošaljem poruku u kojoj mu kažem
da sam u sred’ razgovora sa tobom, da kasnije idem do grada jer imam obaveza, a večeras
sam isplanirala da učim, on mi se više ne bi javio. Ovako ću mu poslati “ “ i ostaću i dalje
kod tebe, kasnije zaista idem do grada, večeras ću učiti.. a on ostaje tu, šalje još nekoliko
poruka, ljubi me za laku noć, a već sutra stiže nova poruka..“

I bi tako.

Ja sam izabrala drugačije.
Moj telefon je zazvonio nakon nekoliko dana, i ja sam se uredno javila. Ton u mom glasu
bio je u skladu sa raspoloženjem, formalne rečenice su bile razmenjene, a na kikotanje
nisam ni pomišljala. Čak sam i tada mogla osetiti miris parfema kako klizi niz slušalicu.
Jošuvek nije znao da ja znam. Nikada to neće ni znati. Zašto bi? Na kraju, ja nisam
pitala.Na nepostavljena pitanja odgovori se ne očekuju, niti su obavezni.

Kasnije smo se sreli. Još uvek ima razvodnjene oči.
Još uvek ne umem da se kikoćem..
Ona to savršeno radi.
On još uvek ne zna da sam ja to sve vreme znala.

 

 

 

 

 

Gladni hleba.. siti straha

“Hoćeš li da mi kupiš jedan hleb..“ začula sam hrapavi muški glas preko levog ramena.
“Hleb..?“ ponovila sam.
“Jedan..“ odgovorio je.

Mladić od nekih tridesetak godina, prebačene torbe preko grudi, u zelenoj perjanoj jakni,
stajao je ispred pekare.
Skoro sasvim mokar, jer je sneg uporno padao, gledao me je ravno u oči.
Nije ličio na prosjaka, ne.
Ličio je na nekoga koga, da nije progovorio, ne bih ni primetila.
Stajao je sa suprotne strane velike bare, na dva koraka od mene.
Kao po komandi, okrenula sam se na peti i utrčala u pekaru.
Prodavačica, vidno iznenađena, verovatno gledajući šta se dešava, procedila je polutiho,
pre nego što sam uspela zatražiti.. “Nećete mu, valjda, kupiti hleb..?“
“Molim vas jedan hleb.“
Nevoljno ode do police, zamota hleb u kesu i pruži preko tezge.

Stajao je nepomično, sa iste strane bare.. on sa jedne, ja sa druge.
Pružajući mu kesu, pružio je ruku.
U trenutku sam je ispustila, želeći da je što pre uzme.
Prsti su mu bili ledeni.
Nisam ga mogla pogledati u oči.. ali sam bila sasvim sigurna da me gađa njima pravo u
svest.

Put do stana nikad nije duže trajao.. zadihana, utrčavajući u lift, u panici sam stisnula tri
sprata.
Svaki put kad bi se vrata otvarala, činilo mi se da vidim mokru, zelenu jaknu.. hladni prsti
klizili su mi niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže.
Tek kad sam okrenula ključ, počela sam da dišem.

Posle sam dugo ćutala.
Neki se nemir uvukao pod levo rebro.
Jesam li, hraneći njega, hranila onaj deo mene koji je večito gladan mira..?
Te noći nisam spavala.

Kad je svanulo, znala sam odgovor.
Svejedno je.
Gladna usta ne pitaju.

..deo pokidanih misli, Decembar 2010..

Advertisements