Zaista, čime sam zadužio tvorca za tvoju ljubav, i čime  sam se ogrešio da te imam, a nemam. I to nije dosta već si na putu da odeš još dalje iako bliža meni. Toliko sam bio bez tebe da je svaki tvoj odlazak  ravan ropcu: žalosnijiji od četrdeset dana, krvaviji od  crvenila najvećeg stida,  žući od žute minute u crni sat, zeleniji od jeda i bezbojniji od gutljaja koji davi .

Kad nisi tu ja sam najživlji mrtvac i najmrtviji živac koji hoda. U meni umire poslednji podstanar koji je verovao u sreću, provetravao pluća, zalivao i hranio želudac, glancao moza(i)k  i skidao pau(k)činu sa  ustajalih misli. Ostao je u meni samo šljam onih ‘ja’ koji pišaju po daski, ostavljaju stidne dlake i mrve gde stignu,  sedaju ‘pantalonama sa ulice’ u posteljinu,  metafore poštapaju uličarskim doskočicama…

„Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!“

Ta te je raskalašna bagra svojom bukom trgla iz priče u kojoj si spavala pre nego što sam stvorio uslove za onu  obećanu priču.

Revolver koji sam nabavio za druge sve češće je vapio za mojim sLepim okom i nemim ustima. Metkove sam tako davno sakrio od sebe da sam u međuvremenu zaboravio gde, sad igram ruski rulet sam sa sobom i svaku partiju izgubim – preživljavajući.

Više me niko nikakvom šalom neće ubediti u osmeh, neću se nasmejati do smrti ako preživim tvoj odlazak (a ti se nikada ne vratiš).  Svaki tvoj odlazak, ma kako privremen bio, deluje kao prevremen, čak  svevremen…  Jer vreme je mera prolaznosti, a deli se na pre i posle, s tobom i bez tebe.

Vreme leči sve osim vremena bez tebe, ono je neizlečivo prazno. Ono što bih ti rekao beležim za ‘daj Bože’  slučaj, da ti kažem u oči.  Idem u krevet s papirom i olovkom u-mesto  s tobom da ne prespavam neku misao o tebi.  

Nemam više osećanja, samo unapred sećanja na ‘ako pođeš sad’…

Zato nemoj poći sad ako odlučuješ ti, a ne  sub-bina koja se obukla u tebe, pozajmila tvoje oči, ljubi nemačkim jezikom i naravno uvek presudi na francuskom.

 

Advertisements