Priča bi mogla započeti otprilike ovako: 

Đavo je šaputao:“Bolje navika u ruci nego ljubav na grani“.  A nije tako – niti je grana visoko, van dometa, niti je ljubav kisela. Uberi me slobodno…

Mogla bi, ali kao i u životu nemam smelosti da od nje nešto načinim..

 Nemam dovoljno reči za pesmu, a previše je neispisivih osećanja zaposelo grudi nemilom.

Pesma bi mogla ovako da zazvuči na početku:

Ožiljci su znak da te nešto dotiče,

a sve što dotiče ostavlja tragove.

Imam dva srca: moje i tvoje.

Oba su neophodna da bih živeo,

moje samo služi tek da bi preŽIVEO.

Pa i to malo isceđenih iz  dren-rane previše je za HiQ, ali ja sam neko ko se ne stidi svojih propalih pokušaja, stid me je samo da lažem.

zatVARAM oči i gleDAM

rezonancijom * i

prstIMA tvoj obLIK .

Od silnih napora, brzinom svetlosti pada mi mrak na oči, ali otkad tebe znam svi mrakovi su privremeni, ti si mi otkrila svetlost u prahu… I sad ne znam jesi li spustila nebo na dohvat, ili digla mene smrtnika do njega, ČUDO MOJE…

forest

*REZONANCIJA  ž (lat- resonare – odjekivati) 1. svojstvo nekog fizičkog tela da zatreperi posrednim putem, dejstvom treperenja sličnog tela u neposrednoj blizini, odjek.

Dr Radomir Aleksić ‘Rečnik stranih reči i izraza’

Advertisements