Bio je 54. dan od dedine smrti, tačno toliko godina su baba i on bili u braku. Bilo je gluvo doba noći i ja sam poslednjim tračkom svesti pred san čkiljio desnim okom. Kuća je bila puna gostiju i svi su duboko spavali posle dugog i napornog dana (ne treba zanemariti ni dobru dedinu rakiju za posebne prilike), ko je gde kako stigao i snašao se.

Ja sam ležao između mame i brata na malom otomanu jer su svi ležajevi bili popunjeni, neki su spavali i u stolicama. Mama me je otpozadi obgrlila, šaka joj se refleksno grčila na mom kuku. Ispred mene, brat se stalno trzao u snu i budio me.

Iznenada, video sam kako baba ustaje i kažiprstom na usnama mi pokazuje da mirujem i ne odam je. Otvorila je prozor, zatim otišla do stola, pokupila flaše, čaše i šolje odnela do lavaboa i oprala. Onda je ispraznila pepeljare i pokupila mrve sa stola pa ga prebrisala vlažnom krpom. Metlicom je počistila pod i prebrisala ga džogerom, tiho, pazeći da nekog ne probudi.

Otišla do svoje i deidne slike s venčanja, prebrisala je krpom, nacentrirala je u ravan i nežno prešla rukom preko dedinog lika, kao da ga miluje…

Onda mi je prišla, poljubila u kosu i rekla:’Nemoj nikom da kažeš šta si video, ionako ti ne bi verovali. Idem ti ja sada.’

Na kraju se umornim koracima vratila do sanduka, ponovo legla u njega i konačno se u(s)pokojila.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements