Moj drug je karikaturista koji isključivo pravi karikature bez reči. Na jedan konkurs u kome je on učestvovao rešio sam i ja da se oprobam inovacijom – karikaturom bez slike. Da tekstom ilusTrujem nepostojeću sliku. Zvala se ‘Ono što je prethodilo padu Troje…’, a tekst ispod necrteža (crnog kvadrata) bio je:

 ‘Muk Danajaca u tami Trojanskog konja’

I naravno ostao sam neshvaćen i nepriznat kao i uvek. Moje reči nisu storile sliku u očima žirija, a oko  slika mog druga je  (s pravom) bilo dosta lepih reči. Međutim, on nije bio svestan da me je podržao svojim karikaturama, a žiri nije bio svestan da je on sam u stvari – učmala, uskogruda karikatura koja je, objavljujući ova dva  rada mog prijatelja, sama sebe izložila kritici.

Tako je propao još jedan moj pokušaj da uspem u nečemu. A šteta je, mogao sam postati slikar primenjene tame, jer tušta i tma slika mi je slajdovalo iz tog mraka  u koji sam uronio misli. Ko zaista uspe da dokuči mrak može u njemu da vidi suštinu, svetlo mu i nije potrebno, ono služi nemaštovitima da robuju iluzijama koje su im uredno već spremljene kao navodne istine.

Mogao sam postati i karikaturista za slepe, tekst bi bio napisan Brajovom azbukom, a oni bi slike sigurno videli.

Mogao sam biti štošta, ali svet je odlučio da budem ‘ništa’. Šta ću mu ja? U većini je, koristi svoje demokratsko pravo da me poništi u svim kreativnim pokušajima. A ja se tvrdoglavo držim parole kojom sam ilusrovao svoj poslednji crni kvadrat: kad većina misli različito od tebe – verovatno si u krivu, ali kad svi misle različito od tebe – sigurno si u pravu.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Advertisements