U prošlom postu oglasile su se komentarima moje dobre vile i inicirale ovaj. Jedna me je citatom iz naslova dovela u vezu sa Kazanovom , a druga je dodala:“Međutim, mislim da bi podjednako dobru priču napisao i kada bi za naslov uzeo Ivin citat gore“.

Eh, lako je bilo Đakomu, u to vreme su stvari bile jasne. Te pojmove treba definisati, sad se žene u tim estetskim kategorijama dele na lepe i siromašne, a pametne su sve osim onih koje nisu. Pa ipak, lepota je prolazna iako je skupa, a glupost večna, ali glupost je većinom privilegija muškog roda. Jednog našeg bivšeg zemljaka su pitali da li bi pre pristao da je ćelav ili glup, a on je odgovorio da radije bira glupost jer se manje vidi.

Ali da se vratim na temu, krenula je lavina pitanja i ideja jer dobre vile mogu da budu sve, pa naravno i muze. Odmah mi se nametnulo pitanje kakve su žene za čoveka s maštom koji nema sreće i nužno mi se javila eureka: TUĐE. Bio sam  ushićen tim otkrićem kao Tesla kad je otkrio elektricitet milujući mačku i zapitao se:’Ako je zemlja mačka, ko li je miluje?’ Ja sam tu u prednosti, znao sam ko mace ne mazi i pazi.

Nekad davno napisao sam stih:’Čudna mi čuda – svaka se uda’ i nisam znao šta ću sa njim. Sad ga ovde koristim samo iz razloga što mi je žao da čami neviđen u fijoki(ci).

U ovoj disertaciji poštapaću se referencama velikog mislioca koga čete prepoznati sami. Neke njegove misli, kao na primer:“Jutros su muškarci koji su se loše oženili vozili na posao žene koje su se dobro udale’ vreme je pregazilo jer žene ranije nisu znale da voze. Ne znaju ni danas, ali sad imaju vozačke dozvole. Svako ko bude ozbiljno radio na studiji o bezbednosti saobraćaja mora krenuti od tačke – muškarcima zabraniti točenje alkohola, a ženama točenje benzina.

Ali većina njegovih misli je preživela društveni saobraćaj. Jedna od ključnih je:“Ko prvi devojci – njemu devojka, ko poslednji devojci – njemu žena“. E, onda stupam ja sa sloganom – ko prvi zanemarivanoj ženi na pravom mestu u pravo vreme – njemu ljubav, jer:“Teško je biti sam. Od toga je jedino teže kad su dvoje sami“.

Setim se pomenutog mislioca koji je rekao:“Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“

 

Žene, generalno, nisu ravnodušne na mene. Delim ih u dve grupe: one koje su bile moje (one su me volele) , i na one koje su tuđe i vole me. O bivšima sve najbolje, ionako su u velikoj manjini. Tuđe kad me vole, vole me zato što sam totalna suprotnost njihovim muževima, a kad se naljute to je zato što sam isti kao pomenuti. A ja jadan ne razumem  čime sam zaslužio ni ljubav, ni ljutnju. Rešio sam da ne pokušavam da to razumem, već da se prepustim i uživam u ljubavi, ali i da podnosim ‘krivicu’. Tad ih ljutnja brzo prođe jer se vrate na to da se razlikujem od onh njihovih ‘koji su uvek u pravu’ i zavole me još jače.

I taman kad sam se uneo u temu moram da bežim jer me proganja grupa građana ‘Mi smo uvek u pravu!’, neki Dragoljubi, Ljubiše, Miloje(i), Miodrazi i ostali nosioci sličnih imena čija značenja ne koriste u odnosima sa svojim ženama koje me vole.

Advertisements