– A ko i šta nam garantuje da, kad bismo pobedili sve okolnosti koje nas razdvajaju i za koje ne vidimo rešenje, u zajedničkom životu uspeli da funkcionišemo zajedno? Da nas ne bi razdvojile naše različitosti? – pitala si me sinoć dok smo…

– A šta može biti jače od  ljubavi? Zar sujeta? Sebičluk? Samoživost.? Nespremnost da razumemo, prilagodimo razlike i prihvatimo jedno drugo sa svim svojim osobenostima? Ako se volimo možemo pobediti u sebi sve što bi nas moglo razdvojiti, jer jedino mi možemo srušiti ono što gradimo, nikad neko treći – pokušao sam da dam odgovor i video sam da si razumela i složila se.

Ono čega se nisam setio da ti kažem vezano je za okolnosti. Pazi, priča je sto posto istinita, mama je bila svedokom i ispričala mi je. Njena sestra od tetke je upoznala svoju ljubav neposredno pre Drugog svetskog rata. Posle okupacije Beograda njenog dečka su odveli na prinudni rad u Nemačku. Mogla je tetka Dara da kuka nad okolnostima, ali ne, saznala je u kom gradu je stacioniran i prijavila se dobrovoljno u komandi grada da služi nekoj nemačkoj porodici baš u tom mestu. Našla ga i stupila uz mnogo muke u kontakt s njim tamo. Bio je u radnom logoru poluotvorenog tipa i mogli su nekako da se na kratko, tajno viđaju. To je trajalo izvesno vreme, a onda je otkrila da je zatrudnela. Krila je to dok je mogla, a kad je trudnoća poodmakla i kad su gazde otkrile, hitnim postupkom je proterana nazad u Zemun. Iznela je trudnoću kod svoje kuće, obeležena raznim osudama okoline, i rodila muško dete kome je dala ime Ratko. Dizala ga sama u teškim uslovima do oslobođenja,  a onda su se, kada se njen momak vratio iz zarobljeništva, venčali. Teča mi je postao tek petnaestak godina kasnije – kad sam se ja rodio.

I da, živeli su srećno do kraja njegovog života.

 

Dakle, ljubavi moja, šta kažeš,  ima li nerešivih okolnosti?

Advertisements