-Samo me još strah od smrti vezuje za život – odjekivalo je kao lajtmotiv u glavi, rečenica koju je otac redovno ponavljao godinama pre smrti.

Red je da neko prekine tu dugu tradiciju kukavičluka u porodici. Ona vodi samo ka besmislenom starenju. Kad već nisi birao život, izaberi bar nešto sam, na primer način i trenutak smrti.

Lagano je ubacio metak,  burence vratio u ležište I zavrteo ga. Na stolu, ispred njega, stajala su dva papira. Na jednom je u kolonama ‘za život’ i ‘protiv života’ pokušao da postavi kontrateze. Kolona ‘protiv’ je bila popunjena  dugim nizom argumenata, onu ‘za’ nije znao ni čime bi započeo. Odložio je revolver na drugi papir na kome je bila ispisana njena oproštajna pesma. Nasuo je piće u čašicu i naiskap ga sasuo u grlo, zatim se zavalio u fotelju i tiho recitovao napamet naučenu pesmu:

I-ja-sam-tebe

Ponovo je uzeo oružje i vrh cevi prislonio na slepoočnicu. Iznenada crnilo prozora zasvira poznatu melodiju. Priđe lagano i pogleda: na ulici, ispod semafora, stajao je kabriolet  širom otvorenih vrata dok je pored njega u ritmu muzike plesao zagrljeni par. Posmatrao ih je par sekundi, zatim podigao ruku u njihovom pravcu I nanišanio. Klik. Onda je cev prislonio sebi na čelo. Klik. Ponovo je nanišanio ka njima…

Noć propara pucanj. Zaljubljeni se prestrašeno zgrčiše u zagrljaju. Nešto metalno zazveči im ispod nogu – ugledaše revolver. Ruka koja ga je trenutak ranije držala nije stigla da ispiše pesmu, beživotno je otvorenim dlanom težila nebu.

Budu li te odneli bezimeni putevi

A licce ti ostalo zatrpano prašinom

Padneš li u zaborav starih ljubavi

Znaćeš da su danas ljudi čudno hodali.

I dan je gušio svojom vrelinom

Ja čekah i to mi je već poznato

I ovo pisanje dok minuti prolaze

I više nije važno da li čekam tebe, ti  njega, ili on sebe

Na sebe, u sebi, za sebe

Nije važno, danas ne

Jer danas su ljudi čudno hodali.

Advertisements