Leto je najlepša prirodna pojava (posle nje) i nikad ti ga dosta. Jedina mu je mana što ima tešku bolest u sebi – jednomesečni čir sa nestručnim, bolnim nazivom ‘Kad otputuje Ona koju voliš’.

A kad otputuje Ona  koju voliš žuljaju te cipele što u mestu stojIŠ, ne postojIŠ, počinješ da se bojIŠ (crnilom), da dane brojIŠ… Celo tvoje postojanje postaje samo veliki bol koji pulsira u želucu tim mnogim IŠ(bre od mene)-izmima.

Ne teši te što je karta povratna, tebi se povraća I tako će biti do povratka.

I nije da ti nije drago što je tamo njoj lepo, ali muči te ono sebično – što tebi nije bez nje.

I nije da joj  ne veruješ, nije da ne veruješ ni onima sa kojima će usput I tamo biti, ali toliko je lepa da iako joj se udVARAJU ne možeš im zameriti. I ti si to radio, i do danas ti nije jasno zašto i kako si uspeo.

I sebično te teši što ona tamo ćopa jer si joj noć pre odlaska, ljubeći stopala, recitovao najkraću ljubavnu pesmu:

Kaži mi, kada bih te jednog dana zgrabio

i stopalo ti poljubio

ne bi li posle toga malo hramala

u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

Teši, ali ne pomaže mnogo.

I ne teši te što se ne sunča ležeći na stomaku da ne gnječi tvoje omiljeno  jastuče, a noću ne spava na leđima da ti ne utrne sanjani zagrljaj.

I svi ti postanu dosadni I teški kad ona nije tu. I onda posegneš za starim lukavstvom: od imućnih tražiš na zajam i više ih nikad ne vidiš, siromašnima daš na zajam i više ih nikad ne vidiš.

I najzad si sam, mada i dalje nem-i-ran: kad god zazvoni zvono na vratima,  ili čuješ telefon, znaš da je Ona.

Jednom ćeš I pogoditi.

Nadaš se – nada poslednja umire, a Ona uvek zvoni dvaput.

Advertisements