Zaista, čime sam zadužio tvorca za tvoju ljubav, i čime  sam se ogrešio da te imam, a nemam?  Toliko sam bio bez tebe da je svaki tvoj odlazak  ravan ropcu: žalosnijiji od četrdeset dana, krvaviji od  crvenila najvećeg stida,  žući od žute minute u crni sat, zeleniji od jeda i bezbojniji od gutljaja koji davi .

Kad nisi tu sve pre-staje, nestaje, ni iz čega upokojena prošlost nastaje i tako mrtva kidiše i laje.

Rasteram sve što leti sa te lešine i gledam kako je ono što gmiže gladno moje malen-kosti sve do srži prošlosti.

Život pre tebe mi nekako dođe kao tuđa uspomena.

Kad nisi tu ja sam najživlji mrtvac i najmrtviji živac koji hoda. U meni umire poslednji podstanar koji je verovao u sreću, provetravao pluća, zalivao i hranio želudac, glancao moza(i)k  i skidao pau(k)činu sa  ustajalih misli.

Revolver koji sam nabavio za druge sve češće je vapio za mojim sLepim okom i nemim ustima. Metkove sam tako davno sakrio od sebe da sam u međuvremenu zaboravio gde, sad igram rUSKI rULET sam sa sobom i svaku partiju izgubim – preživljavajući.

Svaki tvoj odlazak, ma kako privremen bio, deluje kao prevremen, čak  svevremen…  Jer vreme je mera prolaznosti, a deli se na pre i posle, s tobom i bez tebe.

Vreme leči sve osim vremena bez tebe, ono je neizlečivo prazno. Ono što bih ti rekao beležim za ‘daj Bože’  slučaj, da ti kažem u oči.  Idem u krevet s papirom i olovkom u-mesto  s tobom da ne prespavam neku misao o tebi.

Kad duže nisi tu, oživi u meni to strano tkivo, užljebi se ispod rebara i tišti retroaktivno  kao da se upravo dešava. Možda je to odbrambena reakcija, jer lakše je oplakivati što je bilo, nego misliti o sadašnjosti u kojoj te nema i koja bi te u budućnosti mogla smestiti u svoju prošlost.

Kukam malo više nego što je normalno, a mnogo manje nego što bih mogao.

Otkinem negde između grudi i utrobe tu tinjajuću, bolnu grudvu  i Iskomadam je na boli, strahove, kajanja, čežnje…

Udrobim je u stonu tugu, penušavu od nota, oporu od sećanja i pomalo uskislu od dugog stajanja.

Gorki su bademi i istina iz vina, kiseli mi voda i osmeh zaleđen u kockama.

Kad te nema, vreme se otegne u beskraj. Ne mogu da ga zamrznem i onda ga zamrzim.

Po vrućini je još gore: topi se, ugnjeca se i zalepi za koru velikog mozga kao žvaka na papuču. Svaki nagoveštaj vesele misli upetlja se u njega kao u zamku.

Ne drži, prži me mesto. Dođe mi da odem negde daleko van sebe. Kako  reče pesnik:

„Ne umem da živim a živi mi se
kad umrem rodiću se čini mi se“

Kažu ljudi, a slažu se i geo karte da ima neki Neum. Nije čak ni daleko, čujem da se tamo plače istim jezikom, razlika je samo u dijalektu jauka.

E tamo bi da odem, tek da ne patim na suvo, da osolim svoju gorčinu i razvodnim jed njegovim priobaljem.

Da nađem potrebnu dubinu za utapanje  tuge.

Da u tom Neumu krepam od toga što bez tebe ne-umem.

Dok ne umrem…

Advertisements