Kad odeš to će biti u mrak nekog prokletog jutra koje i petlovi prećute. Samo psi zavijaju, a ja mislim da to sanjam i da te još uvek osećam pored sebe.

Jedino što neću znati je zašto su cvrčci ućutali, prestali da lašte nogama svoje frakove.

Shvatiću kad vidim da nisi tu.

Ja zapravo ne umem da objasnim šta sa sobom odneseš, znam samo da tako umeš da nedostaješ kao da si s(m)e ceo život obučavala za to.

Onda postanem mrtav naživo. Jer mnogo je to za mene: preživeti tvoje izostajanje, još uvek neubeđen skroz da je bilo moguće tvoje divno postojanje – tu, pored mene.

Možda je bolji opis: živim namrtvo. Jer lako je umreti zapravo, tad   sve što boli nestaje nepovratno. Muka je biti ovako: nema te, a sve što te je ubilo živi u tebi punom snagom.

Telo sedi u fotelji, gestiKulira, zavarava slučajne sagovornike da postoji, a duh sklupčan na plafonu sa licem u šakama,  među kolenima (kao u pričama onih koji su bili klinički mrtvi).

I sve to bude toliko strašno da ne smem ni da pomislim kako bi bilo da je tvoj put bez povratka.

PAR NEDELJA KAS-NIJE (filmska dramaturgija)

Kad se vratiš, slutim biće  veče, doba kad petlovi odavno spavaju. Kerovi te pre-poznaju i saučestvuju u iznenađenju nemo, mašući repovima.

Zašto su cvrčci ućutali shvatiću tek kad te ugledam tako preplanulu da će to biti očigledno i u polumraku moje s(e)obe.

ja zapravo ne znam šta sobom doneseš, jer ti nisi samo telo koje se iz tačke B vratilo u tačku A (iz koje se nisam makao). Telo koje se graciotno kreće, ispušta zvukove i mirise. Ne, to je povratak sve-mira, blago-stanja…  Ma nema tih višeslojnih, mnogoznačnih pojmova koje to mogu opisati.

Ti si, pre svega, neopisivo osećanje koje budiš u mom telu kad mi svoje ušuškaš u  krilo. Kad mi sakriješ obraze u svoje dlanove. Kad šapućeš kosom mojim nozdrvama najlepše slike koje gledam nervnim završecima sa vrhova prstiju.

Uživam u  podacima od kojih je sačinjen tvoj donedavni izostanak, pogotovo u onim koji  su prožeti čežnjom za mnom.

– Koliko me voliš? – pitaš.

– Ne usuđujem se da kažem da te niko nije voleo ovoliko, ali ovako sigurno nije: eto toliko.

I sve bude tako lepo da me uplaši hoću li uspeti da preživim predstojeću večnost sa tobom.

Jer rekla si još:“ Kad sam preživela ovo živeću večno.“

Sad te držim za reč – duguješ mi svoju večnost, a ja ću te paziti dok me bude.

Advertisements