Zvuci pesme sa radija su me zaledili u haotičnoj kretnji. Vratili me dugi niz godina, u jednu tačku detinjstva. Našao sam se sam u kući i osetio strah. Na radiju je počela pesma i ona me je svojom čudnom atmosferom i vokalom, koji kao da je dolazio sa drugog sveta, dovela do panike. Uvukao sam se u uzak prostor između frižidera i zida, plakao i drhtao. Bio sam mali i ništa nisam znao, čak ni čega me je strah, samo sam želeo da se neko pojavi i pruži mi ruke.

Neznanje ne štiti od straha, samo ga čini manje strašnim. Za sva bazična osećanja znanje nije potrebno. Da bi bio dobar, nevin, pošten, da bi voleo, pomagao bližnjem, plašio se za njega i sebe, znanje nije potrebno – s tim smo rođeni.

Znanje je potrebno da bi izmanipulisao i ojadio naivnog, obeščastio nevinog, prevario zaljubljenog, zastrašio neupućenog…

Znanje su izmislili zli da bi komercijalizovali svet, pokvarili čoveka i lakše njim vladali. Do pojave prvog pisma nepismenih uopšte nije bilo, a onda je šačica pismenih celo čovečanstvo proglasilo nepismenim. Onda su izmislili nauku. Devedesetpet posto čovečanastva nikad nije naučila da je zemlja ravna ploča, a ona se u međuvremenu zaokružila. U međuvremenu je četiri i po posto prosvećenih pobilo pola posto onih koji su sumnjali u to.

Izmislili su religiju, ubili bogove u čoveku i propisali mu samo jednog. Izmislili medicinu, telo lečili pijavicama, a duh lancima i proglasili sebe naučnicima.

I što je globalno znanje bilo veće, individualno neznanje je bivalo sve veće i veće. Jer stalno se izmišljalo novo znanje koje pojedinac nije mogao da prati. Morao se priučiti segmentićem nekog znanja i prodavati tu svoju priučenost dok je to znanje bilo na ceni i važilo kao takvo. Medicina je uznapredovala i sada su demoni koji su zaposedali čoveka zamenjeni hemijskim disbalansom u mozgu koji se reguliše lilulama bez kojih se ne može. Formula za preživljavanje je sledeća: preko dana se ima izvršiti propisani zbir nepočinstava da bi se opstalo u konkurenciji, a uveče se ima uzeti propisana količina tableta da bi mogao da podneseš sam sebe i zaspiš, jer čeka te novi dan…

Sada sam veliki dečko, mnogo znam i mnogo konkretnije se plašim. Dosta njih je od onda prošlo ovuda i prodavalo me sve dok sam išta vredeo. Shvatio sam da je strah od samoće lakši od strahota koje ti ljudi dresirani i navađeni na zlo mogu naneti.

Opet me je ista pesma zatekla i saterala na isto mesto, iza frižidera i zida – užasnutog i uspaničenog. Razlika je samo u znanju: sad strepim jer znam da će doći svi drugi osim jedinog koji (mi) treba.

Sedim zgrčen u svom međuprostoru sa daljinskim upravljačem, vraćam pesmu iznova i drhtim.

Sad znam čak i šta teta peva i to me čini još očajnijim.

Advertisements