Danas  je bio prvi radni dan u školi. Vraćam se s posla i ulazim polako, na prstima u sobu. Stoji pored prozora, gleda odsutno  neku tačku u perspektivi, zatitra joj slabašan osmeh iako ne pomera pogled.

– Osetila sam te, izvini ako sam ti upropastila pokušaj da me uplašiš.

– Ista si kao tvoja majka, ništa ti ne može promaći, ne umeš ni da se zamisliš kao svi…

Ujeo sam se za jezik, ali kasno – blago se namrgodila.

– Vas dvoje baš volite da se prepucavate preko mene, prosto uživate u tome.

– Izvini, mila moja. Kako je bilo? – pitam brzo da zataškam stvar. Uspeva: bora se razlaže, nestaje u blagom luku veđe kao suza na kiši.

– Onako, bolje nego što sam očekivala, plašila sam se kako ću se uklopiti sa decom…

– Pa ti si velika devojčica, ja nisam sumnjao u tebe. Koliko ste imali časova?

– Tri, danas smo se samo upoznavali. U razredu ima  nekoliko dece  iz komšiluka koji me znaju iz viđenja, sa njima sam probila led, posle sam se i sa ostalima  uklopila, lepo su me prihvatili.

– Jesi dobila više drugara, ili drugarica?

– Više je drugarica – petnaest devojčica i dvanaest dečaka. Pričali smo o svemu i svačemu – šta ko voli, sa kim živi, gde je bio na raspustu, i tako… Zasmejao me jedan dečak, mislim da se zove Miloš.  Bio je sa mamom i tatom u zoo vrtu: to je, kaže, jedan veliki i lep park sa zatvorom gde možeš da vidiš puno životinja koje ne postoje.

Soba zaori našim spontanim smehom. Bacam se u dvosed I širim ruke u gest kojim je zovem sebi.

– Može mama da naiđe – kaže tiho.

– Pa nećemo se doveka štrecati zbog nje – uzvraćam nebusito.

 

Dolazi I seda mi u krilo. Ljubim je u oči, pa spuštam usne do njenih I mirujem. Osmesi nam se dodiruju poljupcem. Uzimam u šaku njenu dojku I osećam kako mi  bradavica bubri na dlanu.

Ne brini, mila – šapućem joj nežno u školjku uha – bićeš ti najbolja učiteljica na svetu.

Advertisements