– Kako ti vidiš stvari? – pitam ga u svom stilu: ozbiljno, ali sa obaveznom dozom benigne ironije.

– Znaš kako? Zažmuri i zamisli ono što te čini tužnim, nesrećnim…

Sklapam oči i vidim nju.

– Šta osećaš? – pita.

– Neopisivi bol – kažem.

Dobro. Izađi iz tog raspoloženja,  zažmuri i zamisli nešto što bi te moglo učiniti najsrećnijim.

Sklapam oči i vidim nju.

– Šta sad osećaš – pita.

– Sada neopisivu radost – kažem.

– To je poenta. Ti kad pogledaš u mene, osetiš sažaljenje zbog onog što vidiš. Ja osećam sažaljenje prema tebi zbog onog što čujem i osetim. Tebi sve zavisi od pogleda na stvar, ja tih problema nemam, stvari osećam kakve suštinski jesu. Na tebe utiču stvari spolja, ja iz sebe pokušavam da utičem na stvari spolja.  Ja ću znati kad ovo bude proradilo, ti ćeš se uveriti tek kad budeš video sliku na ekranu. Ti ćeš verovati slici, a ja ću čuti laž kojom ti zavode sliku…

Tako ja vidim stvari – reče slepi čovek popravljajući mi televizor.

 

 

„Moje oči bez mene lepšu zoru vide“

Branko Miljković

prozor-za-nigdinu2

Advertisements